Priča počinje 1945. godine kada je jedan (po nekim istorijskim izvorima bilo ih je tri) voz napustio istočno-nemački grad Breslau (sada Vrcoslav u Poljskoj). Bio je to voz koji će u kasnijim legendama biti nazvan nacističkim Zlatnim vozom jer je, navodno, prevozio više od trista tona zlata, nakita, umetničkih dela i oružja. 
Njegov cilj bili su podzemni tuneli u blizini gradića Valbžiha koje su nacisti iskopali zbog rada na svom tajanstvenom projektu Div. Voz je ušao u tunel kod zamka Ksjonž i nikada nije izašao iz njega. S obzirom na dužinu tunela i činjenicu da je kroz njega prolazio nebitan, sporedni kolosek, tunel je zatvoren. Voz je zaboravljen. Zlato, međutim, nije. Ono je decenijama nakon završetka Drugog svetskog rata privlačilo lovce na blago.
Istraživanje magnetnim detektorima, termalnim kamerama i radarima koje je sprovedeno u poslednje dve godine i dalje ne pružaju dovoljno dokaza da se voz i dalje nalazi negde pod zemljom.
Posle rata ova oblast postala je deo Poljske pod komunističkim čizmom. U njemu su, nakon odlaska Nemačkog stanovništva, naseljavani Poljaci iz istočnih delova zemlje, kao i preživeli Jevreji i Romi. Grad je, zahvaljujući rudniku uglja, nekako preživljavao. 
Rudarstvo se u ovom kraju prvi put spominje 1536. godine, a u devetnaestom veku načinilo je od gradića industrijski centar. Zbog novih socijalnih i ekonomskih uslova koji su nastupili tokom tranzicije devedesetih godina rudnik je zatvoren, a grad je polako počeo da umire.
Poljaci su ostajali bez posla i za svoje nedaće krivili one koji su im najbliži – lokalne Jevreje, Rome, homoseksualce, žene, ali i neke malo dalje – NATO, EU, Vatikan, Iluminate, HAARP i izvesnog tajanstvenog Mosadama Huseina… Zvuči poznato?
U takvu društvenu klimu Joana Bator, poljska spisateljica, novinarka, feministkinja i profesorka, smešta radnju polu-autobiografskog romana Mračno da skoro je noć.
Mlada i ambiciozna novinarka se, petnaest godina posle tragičnih događaja, vraća u gradić svog detinjstva da bi napisala reportažu o nestaloj deci. 
Reportaža ubrzo prerasta u istragu i potragu za decom, a na tom putu mora da se suoči i sa svojim duhovima prošlosti od koji je nekada i pobegla.
Kriminalistički zaplet je samo osnova na kojoj Joana Bator opisuje lokalnu palanačku hroniku i ljude sa margine društva. Autorka nas šeta kroz živopisno siromašne delove Valbdžuha u kojima se susrećemo sa ništa manje živopisnom plejadom likova koji plene svojom osobenostima. Mračno da skoro je noć je samo naizgled žanrovski roman, on je zapravo oštra i duhovito napisana satira u kojoj se opisuju gubitnici tranzicije u jednoj istočnoevropskoj državi. Sve fenomene i likove sa kojima smo upoznati mi koji, zbog spleta najnesrećnijih okolnosti, imamo tu ludu sreću da živimo u Srbiji možemo pronaći i u knjizi Joane Bator. 
Očajnici koji nadu pronalaze u božanskom, lažni proroci koji samo žele da iskoriste bedu ovih prvih, frustrirani nesrećnici koji svoje komplekse niže vrednosti pokušavaju da zaleče u beskrajnim i besmislenim prepirkama na internetu, tragači za podzemnim blagom Zlatnog voza (koje se u ovoj knjizi pojavilo u vidu nakita princeze Dejzi poslednje legitimne stanovnice zamka Ksjonž), oni koji su jednostavno odustali od svega i prepustili se sporom umiranju, kao i oni koji su odlučili da se bore protiv učmalosti i zla koje nas okružuje nalaze se u ovoj knjizi.
Na trenutke radnja romana se približava granici realnog i kao da pokušava da zakorači u natprirodno, što joj ne 
dopušta sama priroda zla u kojoj nema ničega nadnaravnog. Svako zlo je tipično ljudski brendirani proizvod i demoni, duhovi ili vampiri tu nemaju šta da traže.
Joana Bator, koja je za ovu knjigu dobila nagradu Nike najprestižnije književno priznanje koje se dodeljuje u Poljskoj, kaže da samo gradić Valdžbuh i zamak Ksjonž zaista postoje u stvarnosti, a da su ljudi i mesta proizvod njene mašte i da van njene knjige oni ne posto
Piše: Milan Aranđelović
