Miki Šepard je američki pisac rođen 11. 02. 1957. godine u Džordžiji. Na Stanfordu je studirao pomorsko pravo i biologiju. Radio je kao trgovački pomoćnik, berač pamuka, konobar, matroz, fabrički radnik, novinar… Na Univerzitetu u Viskonsinu je radio kao predavač kreativnog pisanja. Jedno vreme je bio i PR u industriji kulturnih manifestacija, noćni urednik u velikom, gotovo propalom, dnevnom listu, zatim je bio i učesnik mnogobrojnih književnih kolonija, pisac lakih psiholoških brošura s temom usamljenosti ili ljubavi. Priča se i da je tokom studijskog boravka u Njujorku tada nepoznati, a danas proslavljeni srpski reditelj, Srđan Dragojević, preko Đorđa Pisareva (inače našeg najvećeg poznavaoca Šepardovog opusa), upoznao samog Mikija Šeparda koji mu je, tokom te pijane noći, poklonio sinopsis priče na kojoj je trenutno radio. Dragojević je, po povratku u otadžbinu, na osnovu ovog sinopsisa napisao scenario za film Mi nismo anđeli.

Početak Šepardove karijere nije obećavao mnogo. Niko nije mogao da pretpostavi da se u stidljivom i zbunjenom dečaku sa naočarima krije takav književni talenat koji će svojim delima izvršiti ključan uticaj na sve značajne američke književnike u drugoj polovini 20. veka. Nakon završenih studija na Berkliju Šepard se grozničavo baca na pisanje književnih kritika. Njegova metoda kritika će u književnosti biti poznata i kao totalna. Šepard za svako delo tvrdi da je ili genijalno ili očajno.

Kada se pojavila zbirka njegovih eseja i kritika Uz vetar Šepard je odmah izbio u prvu garnituru kritičara Srednje Amerike. Iste godine kada je objavljena knjiga Šepard dobija i Nagradu za kritiku Kružoka kritičara nacionalne knjige.

Izbio je nacionalni skandal kada je utvrđeno da polovina knjiga i pisaca o kojima Šepard piše u svojoj knjizi zapravo ne postoje. O ovoj aferi bruji cela zemlja, a Uz vetar postaje nacionalni bestseler.

Tek nakon ovoga započinje Šepardov romansijerski rad. Naime, Šepard počinje da piše iste one romane koje je u svojoj knjizi eseja spomenuo. Romani i zbirke priča se nižu jedna za drugim. Tu su Istinite priče o duhovima, Strašne priče, Devet malih delova, Bez naslova, Kao uspavane princeze opkoljene trnjem od leda, Stanica za lov na kitove

Američka televizijska stanica CBS je prikazala prvu epizodu serije snimljene na osnovu jedne Šepardove priče (koji je bio i scenarista) iz zbirke Istinite priče o duhovima. Nakon snažne reakcije Društva za zaštitu dece ova serija je, nakon samo jedne prikazane epizode, otkazana. Izgledalo je da je to kraj Istinitih priča o duhovima, međutim Miki Šepard i reditelj Džon Blumfild imali su drugačije namere.

Prvo je jedna retro-piratska televizijska stanica iz Ajove, Crni pirat, nastavila sa snimanjem i emitovanjem ovih priča, a uskoro se u ceo projekat uključila i čitava mreža malih i većih piratskih stanica. Cela Amerika je mogla da prati epizode ove serije. Zanimljivo je da se ova serija emituje i dan danas. Epizode se emituju svakog petka u 21 čas i taj dan je poznat i kao Crni petak.

Iako se, poput Tomasa Pinčona, i Miki Šepard ne pojavljuje u javnosti ipak je, preko svog literarnog agenta Robinsona, prihvatio ponudu da gostuje u čuvenoj televizijskoj emisiji čiji je domaćin slavni Springstin. Svi su mislili da se Šepard neće ni pojaviti. Međutim, na iznenađenje milionskog auditorijuma, Šepard je ipak došao. Sa razbarušenom kosom i tamnim naočarima koje su mu prekrivale veći deo lica, Šepard je od prvog kadra radosno dočekao gledaoce. Tokom emisije, koja se emitovala u direktnom prenosu, Šepard je bio brbljiv i komunikativan, ali je negde tokom polovine emisije, kada su telefonski pozivi njegovih obožavaoca postali učestali, na oči miliona gledalaca Šepard je polako počeo da nestaje. Postajao je providan. Kroz njegovo telo video se nameštaj, drugi učesnici televizijskog spektakla, kamermani, mikrofoni. Šepard kao da na to nije obraćao pažnju. Nastavljao je bezbrižno da ćaska sa ljudima koji su se u program uključivali uživo. Tek kada je konačno primetio šta se dešava uplašeni Šepard je vrisnuo, a zatim nestao u oblaku dima, toliko slabog da se čak nisu aktivirali ni protivpožarni aparati.

Od tada se Šepard ne javlja ni svom agentu, a mišljenja javnosti su podeljena. Jedni smatraju da je u pitanju još jedan njegov trik smišljen kako bi skrenuo pažnju na sebe i zaradio još para od prodaje svojih romana, dok drugi smatraju da je Šepard, poput mnogih junaka iz njegovih priča, postao duh koji luta između svetova.

Srpska publika je mogla da se upozna sa delima ovog genijalnog umetnika još tokom osamdesetih godina minulog veka kroz zbirke priča ili priče koje su se povremeno pojavljivale u našim časopisima. Njegove Strašne priče su objavljene u novosadskom Dnevniku davne 1986. godine.

Zato je Stanica za lova na kitove koju je, u prevodu Đorđa Pisareva, objavila izdavačka kuća Službeni glasnik, prava književna poslastica za sve one koji su voleli ili koji će zavoleti ovog vanvremenskog majstora pisane reči.

Zbirku otvaraju eseji u kojima se Đorđe Pisarev, Ihab Hasan, Nortrop Fraj i Džim Volas Houks bave književnom estetikom i značajem Šepardovog stvaralaštva kao i uticajem koji su njegova dela imala na druge književnike.
Nakon ovog uvoda sledi zbirka Istinite priče o duhovima. Priča koja otvara zbirku je Gospodarica Ana i gospodar Artur u svetu prikaza. Ova priča, koja je i sama u fragmentima strašnih i jezivih epizoda, prati događaje u ukletom zamku i kako se Ana i Artur snalaze u svom suživotu sa duhovima. Kao počasna gošća ove priče pojavljuje se i gospođa Meri Šeli. Crna marama od svile je takođe fragmentirana priča, podeljena na više ili manje samostalne celine i priče, čije su dodirne tačke strava, užas, duhovi, ubistva i prokletstva i stvari koje i obično krase ovakve priče. U priči Iz beležnice reportera Bena Džonsona saznajemo šta pad celokupne elektrodistributivne mreže i nestanak struje u celoj zemlji izazove u gradovima i naseljima podignutim na indijanskim grobljima. Hrestomatija i Iz stručne literature su svojevrsne literarne pauze između priča. U Hrestomatiji nalaze se citati slavnih književnika o nadnaravnom i jezivim pojavama, dok se u odeljku Iz stručne literature nalaze stručni tesktovi o spiritizmu, duhovima i sličnim pojavama. Nakon ovoga sledi zbirka Strašne priče u kojima se autor poigrava sa svim savremenim i drevnim mitovima, mitologijama, religijama, paralelnim dimenzijama… A sve u službi pisanja strašnih i jezivih priča. Zbirka se završava pričom po kojoj je i nazvana. U priči Stanica za lov na kitove, koja je direktna aluzija i svojevrsno novo čitanje Konradovog romana Srce tame pratimo putovanje broda Polaris tokom reke Ko u nekom distopijskom svetu naseljenog divljacima i koji polako umire.

Na kraju zbirke nalazi se i nekoliko priloženih pisama koje pokušavaju da osvetle misterioznu ličnost Mikija Šeparda. Prvo pismo upućeno je srpskom prevodiocu Đorđu Pisarevu, a napisao ga je profesor kreativnog pisanja na Univerzitetu u Viskonsinu Džim Morison, zatim poslednje poznato pismo Mikija Šeparda koji je ovaj uputio Pisarovu u kome obaveštava korespodenta kako mu je namera da se uputi u manastir, a, kao poslednje, priloženo je pismo u kojem sestra Meri Šeli iz Reda Službenica Križa u Vijetnamu poziva Mikija Šeparda u njihov manastir.

Priče u zbirci Stanica za lov na kitove pisane su u najboljoj tradiciji Edgara Alana Poa, kao sjajno sročene književne minijature o jezivim događajima, opsednutim, kućama, duhovima u zidovima, ubistvima, interdimenzionalnim čudovištima, distopijskim svetovima… Kao da je Miki Šepard imao nameru da sačini zbirku svih varijacija jezivih priča i stavi ih na isto mesto – u ovu knjigu.

Za one koji hoće da znaju više: Miki Šepard je alter-ego samog Đorđa Pisareva. Pisarev je izmislio pisca, biografiju, njegovo delo i, čak, kritičare koji o tom delu sude. Uprkos ovoj uspeloj mistifikaciji priče koje piše Šepard/Pisarev su autentične i ništa manje zanimljive. Štaviše. Na ovaj način autor je svojim čitaocima pružio još jednu, dodatnu, avanturu kroz njegovu literaturu i svet mašte kakav se retko kada viđa.

Piše: Dobrica Ćopić

Comments

comments