U poslednjih nekoliko godina literaturu (a sledstveno i druge umetnosti) zahvatila je inflacija distopija. Gotovo svi naučno – fantastični romani, stripovi i filmovi, smešteni su u neki post-apokaliptični svet, gde se protagonisti bore sa represivnim režimom. Razlozi za ovaj trend, nisu do kraja objašnjeni – delimično se radi o zabludi da su ozbiljnije teme ujedno i mračnije, delimično svakako o pritisku dnevno – političkih događaja. Teoretičar kulture Frederic Jameson, nudi znatno pesimističniji odgovor: naime lakše je zamisliti kraj sveta, nego skromnu promenu u sadašnjem ekonomskom sistemu.
S druge stane, Kim Stanley Robinson, tokom cele svoje karijere imao je status uvaženog predstavnika žanra (dakle nikad nije bio ozbiljno shvaćen od strane akademske zajednice), a njegov rad je uvek imao izrazito utopistički karakter. Osim 17 romana i nebrojeno mnogo kratkih priča, autor je i disertacije o Philipu K Dicku, koja u tradiciji Darka Suvina, pokušava da o naučnoj fantastici govori uz pomoć ozbiljnog naučnog aparata. Osim ovoga Robinson ima reputaciju levičara, što je kuriozitet u američkoj naučnoj fantastici – gde su autori najčešće fascinirani militarizmom.
Robinsonova trilogija o Marsu je najbolji lek ovu dominaciju pesimizma koja je zahvatila žanr.
Crveni Mars
Zaplet Crvenog Marsa nudi ponešto za svaku podvrstu ljubitelja naučne fantastike. Rusko -američka misija kolonizacije Marsa, predstavljena je iz pozicije nekoliko likova, različitih profesija i ekspertiza- što daje prostor za hard-core SF- spekulacije o geologiji, meterologiji, astronautici i brojnim drugim tehničkim aspektima koje je Robinson detaljno istražio.
U isto vreme, na Zemlji, transnacionalne kompanije su preuzele kontrolu nad vladama i pokušavaju da iskoriste misiju na Mars za sebične kapitalističke potrebe. Politički deo zapleta (o pokušaju “Marsovaca” da zadrže autonomiju) je tipično levičarski idealistički narativ.
I na kraju, pitanje (kulturnog) kolonijalizma, koje se uvek nalazilo u pozadini SF narativa o teraformiranju je pokrenuto kroz lik Arkadija Bogdanova (omaž ruskom piscu Aleksandru Bogdanovu) koji se zalaže da se na Marsu formira nova kultura, nezavisna od Zemlje.
Zeleni Mars
Nastavak takođe nudi slojeviti narativ, koji se oslanja na postojeće trope naučno – fantastične literature, ali im daje neobično optimističan ton.
U toku je “građanski” rat između kolonista na Marsu i zemaljskih korporacija. Kolonisti su razjedinjeni u brojne frakcije. Predrevolucionarna politička atmosfera, prikazana je sa izvesnom naivnošću i sa pomalo melodrame (postoji i ljubavni trougao), ali je zato dinamična i ispunjena verom u neminovnost marsovskog ujedinjena i revolucije.
U isto vreme obavlja se terafomiranje Marsa, po kojem je knjiga i dobila naziv. Robinson impresivno poznaje “geo”grafiju crvene planete , kao i proces kojim bi se njena atmosfera mogla zagrejati i načiniti gostoljubivom za ljude. Atmosfera je zagrejana pomoću orbitalnih ogledala koji reflektuju sunčeve zrake i tope polarne kape (simptomatično, obično se u SF tradiciji ovo obavlja pomoću nuklearnih bombi, ali Robinson je to izbegao).
U tok građanskog rata, umešaju se događaji na Zemlji , izazvani globalnim zagrevanjem- još jedan narativ koji obično preokupira levicu , ovaj put izmešten tako da bude pozitivan događaj (iz marsovske perspektive) , umesto povod za distopiju.
Plavi Mars
Poslednji deo trilogije je gotovo potpuno utopistički- bavi se periodom nakon teraformiranja i revolucije. Mars sada ima atmosferu i pijaću vodu – sledstveno plav je. Nova marsovska uprava formirala je superiorno društvo u odnosu za zemaljsko. Osim tehničkog napretka i kolonijalizovanja ostatka Sunčevog sistema, Robinsonovi politički apetiti su prilično skromni, utopističko društvo ima obaveznu socijalnu zaštitu, besplatno obrazovanje i zdravstvo. Za ovo nije morao da zamisli terafomirani Mars, dovoljno je bilo , bilo koju evropsku zemlju.
Politički narativ tretiran u poslednjem delu i izvor konflikta, opet (aktuelna) levičarska tema. Imigranti sa Zemlje traže utočište u superiornom marsovskom društvu što izaziva otpor i skepsku prema mogućnostima njihove integracije.
Šta mislite da li se ipak sve dobro završilo?
Piše: Jan Kanja
