Nema ničeg gore nego kada muškarac upadne u krizu srednjih godina i poželi da svom životu podari neki veći smisao. Kada je taj neko siromašni drvodelja koji živi na samim obodima velikog carstva gde značajni događaji ređi od Halejevih kometa onda čovek mora biti zaista domišljat kako bi svom životu dao na važnosti i značaju. A baš se to dogodilo tridesetogodišnjem Jošui, glavnom junaku veoma tiražnog književnog serijala Novi zavet.
Jošua je imao oko trideset godina kada ga je krstio asketski propovedink Jovan Krstitelj iliti Johanan kupač. Ovo se smatra početkom Jošuine javne službe Sina Božijeg, isterivanja đavola i demona iz neukih seljana, štancovanje privih zombija, šetanja na zdravom vazduhu i vodi (od koje je znao da zgotovi i kvalitetno vino)… Sve je to veoma dobro poznato jer se gotovo dve hiljade godina Novi zavet dobro kotira na top-listama najtraženije literature. Ono o čemu se malo zna jeste Jošuino detinjstvo. Šta je mali klipan radio dok je bio…pa… mali klipan. Jevanđelisti su veoma šturi kada su u pitanju Jošuine magareće godine. Mateja i Luka o tome pišu veoma skromno, dok Marko i Jovan ne iznose nikakve pikanterije iz tinejdžerskog života Sina Božijeg. Naravno, govorimo o kanonskim jevanđeljima, a ne o apokrifnim kao što je, na primer, ono koje je napisao izvesni Toma u kome se opisuje šestogodišnji Jošua koji koristi svoje moći Sina Božijeg da ubije grupu dečaka samo zato što su ga zadirkivali.
Šta se dešavalo sa Jošuom pre nego što je odlučio da postane Sin Božiji? Gde su te „izgubljene godine“ koje bi nam možda pružile uvid u to kako je Jošua došao na ideje koje već dve hiljade godina nadahnjuju na plam ljudske duše (i neka tela)? Kako je neobrazovano seljače iz Nazareta postao Spasitelj čitavog čovečanstva?
Odgovor na ova pitanja pokušao je da nam, na duhovit i šarmantan način, pruži američki pisac komične fantazije Kristofer Mur u svojoj knjizi Jagnje – Jevanđelje po Šljagi, Hristovom drugaru iz detinjstva koju je na srpskom jeziku, u prevodu Vesne Minić, objavila izdavačka kuća Dibidus.
Dve hiljade godina nakon dešavanja opisanih u Novom zavetu Anđeo Razijel, po nalogu Arhanđela Stefana (koji, opet, to čini po naumu Njegovom) diže iz mrtvih Levija bar Alfeja zvanog Šljaga da bi ovaj, kao Jošuin najbolji prijatelj iz detinjstva, napisao svoju veziju događaja.
I tako, Šljaga sedi u hotelskoj sobi i piše svoja sećanja na mladost dok ga anđeo Razijel drži pod večito budnim okom. Drugo oko mu je usmereno ka televizoru jer se Razijen neverovatno navukao na gledanje španskih serija, borbi kečera i rvanje, a želi i da zamoli Boga da ga pretvori u Spajdermena kako bi se borio protiv zlikovaca. Šljaga u tajnosti čita kanonska jevanđelja i pita se kako je Mateja, zaboga, došao do ONOG kraja.
U Šajginoj pripovesti saznajemo kako je običan dečak koji isprva ne zna kako da bude Mesija došao do ideja i zamisli koje su kasnije, za razliku od Šljage, našle put do Novog zaveta. U potrazi za odgovorom kako da postane Sin Božiji Jošua želi da pronađe za ona tri mudraca koja su došla da mu se poklone dok je još bio beba. Šljaga, kao najbolji ortak i neka vrsta zemaljskog anđela zaštitnika od krvi i mesa, polazi sa svojim ortakom na putovanje koje će oh odvesti čak do Indije i vrhova Tibeta. Na tom urnebesno zabavnom putu ovaj dvojac će doživeti razne zgode i nezgode, a doći će i do nekih zanimljivih otkrića kao što su kapućino i evolucija. „Jošua je učio da bude Mesija, a ja sam učio da ubijam ljude i dižem stvari u vazduh“, piše Šljaga u svom Jevanđelju. Saznaćemo i koja je uloga zeka u svetskoj proslavi Uskrsa. Na kraju svakog puta ih čeka po jedan mudrac sa kojim će provesti godine usavršavajući mesijanske i ubistvene veštine. Na prvom mestu je Valtazar (crni Kinez iliti afro-azijat) koji i sam traga za večnim životom i smatra da će mu Jošuine moći pomoći da dođe do svog kamena mudrosti. Tom prilikom će Šljaga biti u prilici da izmisli šibice. Nakon što su bezuspešno pokušali da zaobiđu Kineski zid Jošua i Šljaga stižu na Tibet i do Gaspara (indijskog Kineza ili kineskog Indijca) od koga će uglavnom učiti veštinu sedenja (a tu će upoznati i Jetija). Gaspar je, inače, zadužio čovečanstvo tako što je izmislio kung-fu što u prevodu znači „metod kojim nizak ćelav tip može da ubije boga u tebi“. Jošua je modifikovao kung-fu u nešto što su monasi nazvali džu-do (što znači „jevrejski način“). Poslednji mudrac je Melihor (čudnovato, ali on je indijski Indijac) koji pomaže Jošui u traganju za „Božanskom iskrom“ dok Šljaga, pod budnim okom i telom učiteljice Kašmir (što znači „meka i skupa“) u praksi usvaja veštine i znanja iz Kamasutre.
Nakon ovog putešestvija Jošua i Šljaga se vraćaju u zavičaj spremni da šire dobru vest. Ostalo je istorija, odnosno fantazija.
Kristofer Mur je jednoj ozbiljnoj temi pristupio na krajnje duhovit i bezazlen način. Prepoznajući granicu između dobrog ukusa i neukusa on se u svom delu ne šali (ili ne ismeva) religiozna osećanja već jednostavno želi da nas nasmeje i zabavi. Jagnje je priča u kojoj mogu da uživaju svi ljudi koji vole dobar humor, bez obzira da li su vernici ili ne. Benigni humor je, sa druge strane, i mač sa dve oštrice. To je ona tanka linija koju su pripadnici Letećeg cirkusa Montija Pajtona u svom Žitiju Brajanovom imali smelosti i umeća da pređu i što je od njihovog filma načinilo vanvremenski značajno delo što je domet koji Jagnje, uprkos tematici i neospornoj duhovitosti, nikada neće dostići. Ovo je razlog zašto će Jagnje večito ostati samo dobra zabava za čitanje na plaži, a ne neko trajno i značajno delo. Drugi problem je kraj romana u kome se autor suočava sa svima poznatom pričom o Hristovom stradanju i gde nema mnogo mesta da se razmaše svojom duhovitom kreativnošću. Tamo gde je autor imao dovoljno slobodnog prostora priča je urnebesno zabavna i smešna, ali tamo gde je ograničen, kako mračnom temom tako i poznatim podacima, priča je tanka. Problem je i obim celokupne priče jer je, čak i neosporno duhovitom čoveku kao što je Kristofer Mur, zaista veoma teško na da svakoj strani ima neku dobru foru, tako da na trenutke priča odaje utisak duhovitosti na silu ili iznuđene duhovitosti i poseže sa „kafanskim“ (ili stend-up) humorom što dovodi do toga da mnoge stvari više nisu smešne već su naporne i usiljene.
Bez obzira na sve manjkavosti Jagnje je zabavna i duhovita knjiga (svakako je duhovitija, mada ne i kvalitetnija, od čuvenog romana Čovek po imenu Uve) koju vredi pročitati. Ako ništa drugo, retki su trenuci kada se pisci odlučuju se poigravaju i zabavljaju sa ovim motivima i temama. Zato bi trebalo uživati u tim trenucima. A Jagnje nam pruža tu mogućnost.
Piše: Milan Aranđelović
