Zvanična verzija kaže da je u julu 1890. godine Vinsent Van Gog otišao u kukuruzno polje i ubio se. Po nezvaničnoj verziji, koju nam u svom romanu Sveta plava (Laguna, 2013.) iznosi Kristofer Mur, Van Gog nije ni pomišljao na samoubistvo. Spremao se da ide u polje da radi. Uprkos proročanstvu gatare koja mu je predviđala padavine i savetovala ga da se okane slikanja u polju već da u toplini doma svoga slika suncokrete, tada široj javnosti nepoznati Holanđanin je hrabro otišao u susret svojoj sudbini. Sudbina je preuzela lice i telo izvesnog misterioznog bojara Bojara koji pronalazi Van Goga i traži mu slike koje mu duguje. Posle međusobnog koškanja kome ne prisustvuju svedoci dešava se ono što je ostalo zabeleženo u istoriji slikarstva. Van Gog je ranjen, prepešačio dva kilometra sve do doktorove kuće, gde je na kraju i podlegao ranama. Ubistvo? Mnogima se tako čini jer je slikar bio poznat po svom nestabilnom ponašanju, a upravo je i izašao iz ludnice. U zvaničnu verziju događaja sumnjaju veliki slikar impresionizma Anri Tuluz Lotrek i njegov kolega slikar pekarskog porekla Lisijen Lesar. Oni žele da ispitaju ko je taj tajanstveni bojar Bojar koga je Van Gog spominjao u pismima upućenim Tuluz Lotreku. Kako istraga napreduje, ispostavlja se da se Bojar susretao i sa drugim slikarima i da mnogi među njima nisu više u životu. A gde je bojar Bojar tu je i izvesna crvenokosa dama koja ga prati (ili mu prethodi) i koju takođe znaju mnogi slikari jer je, na ovaj ili onaj način, gostovala u njihovim ateljeima.

Većina priča o impresionistima koje su našle svoje mesto u ovom romanu potiču iz biografije Pjera Ogista Renoara Moj otac Renoar iz pera Žana Renoara. Izvori za anegdote autor je potražio i u pismima slavnih slikara u kojima je mogao da na intimniji način otkrije njihove ličnosti.

Posebna zanimljivost jeste to što su slova u ovoj knjizi štampana plavom bojom. Svetom plavom.

Ne znam zbog čega, ali uvek imam problem sa Kristoferom Murom. Prva njegova knjiga koju sam pročitao, Jagnje, nije bila od onih uz koje sam se, uprkos nekim sjajnim forama i fazonima, glasno smejao, niti će biti od onih romana kojima ću se rado (ili ikada) vraćati. I dok je Jagnje imalo odličnu ideju koja je, nekako, uspela da nadvlada one loše strane knjige, Sveta plava nema tako dobru i originalnu dosetku koja bi držala pažnju tokom čitanja. Naprotiv. Veoma brzo sve postaje veoma zamorno i naporno, tako da sam i sam nekako stigao do 192. (od ukupno 408) stranice da bih nakon toga čitao, ili bolje reći prelistavao, knjigu samo da vidim da li će na kraju biti neko epohalno originalno finale koje će biti vredno svih muka čitanja. Moja nada, koja je poslovično umrla poslednja, pokazala se kao uzaludna jer do samog kraja apsolutno se ništa novo, nešto što već negde nisam pročitao ili pogledao, nije dogodilo. Ono što sam već tokom čitanja prvih stranica knjige pretpostavio da će se kriti iza ove misterije to se i obistinilo.

Kristofer Mur je autor koji ima dobre ili solidne ideje koje na papiru, ili u tizeru knjige, deluju sjajno i veoma zanimljivo, ali se onda nešto desi i te ideje budu zatrpane dosadnom radnjom ili stranicama i stranicama koje, posle određenog vremena, postaju naporne za čitanje.

Ne znam šta je to, ali imam određene pretpostavke. Naime, Kristofer Mur je, između ostalog, i stendap komičar, koji prosto ne može da se odupre, a da povremeno (a nekada i prečesto) stendap fore ne ubaci u roman. Ono što deluje zabavno i smehotresno na bini i pred publikom, u knjizi deluje… pa… ne zvuči smešno. A kada je upravo fora da nešto bude fora (a realizacija omane), onda cela stvar deluje pomalo otužno. Takođe mi se čini da tipičan američki humor koji krasi književna dela Kristofera Mura deluje dobro na malim ekranima televizijskih serija, uz onaj smeh iz konzerve, ali u knjizi (i među evropskom publikom) ovakva stvar jednostavno ne prolazi tako dobro. Sve ovo povećava opšti utisak neduhovitosti, a posledično tome i dosadnog i nezanimljivog.

Možda evropske i bliskoistočne teme kojima se Mur bavi u svojim knjigama koje sam pročitao nekako ne deluju dobro kada ih se prihvati neki američki autor i humorista, jer sam čitao veoma duhovite, zabavne i ubojito satirične knjige američkih autora u kojima se oni bave američkim temema. Te knjige dobro funkcionišu i u Evropi.

Ne znam šta je razlog, ali znam da sam sa Kristoferom Murom završio. Dao sam mu dve šanse, Jagnje je dobilo prelaznu, mada ne i najbolju, ocenu, dok se Sveta plava sprema da zauzme mesto na polici zaboravljenih knjiga.

Piše: Milan Aranđelović

Comments

comments

Related Posts