Mnogi ljudi su razočarani knjigom Čovek po imenu Uve Fredrika Bakmana koja se, sa druge strane, ponovo našla na listi najpopularnijih knjiga u Srbiji. Pokušali smo da otkrijemo zašto je to tako i koje su knjige mnogo bolji izbor za čitanje.

Prošlo je više od godinu dana kako je izdavačka kuća Laguna objavila srpski prevod knjige Čovek po imenu Uve švedskog blogera i kolumniste Fredrika Bakmana. Domaća književna publika je lepo prihvatila ovu knjigu koja je imala sasvim pristojan „život“ po knjižarama i bibliotekama. Sve ovo nije ni čudo, ako se uzme u obzir da je Bakmanov Uve planetarni hit koji je prodat u više od tri miliona primeraka širom sveta i koji je na ovaj način postao najveći švedski književni izvozni proizvod još od knjige Devojka sa tetovažom zmaja Stiga Larsona. Knjiga je dobila i svoju filmsku adaptaciju koja je osvojila trinaest nagrada na filmskim festivalima, a imala je i dve nominacije za Oskara.

Ono što je neobično jeste da se ova knjiga, nakon dosta vremena, ponovo našla na Laguninoj top-listi najprodavanijih knjiga. I to ne samo da se vratila na nju, već je, kao najprodavanija, zablistala na prvom mestu. Ovo možda i nije neobično za knjigu koja je na prvom mestu top-liste Njujork tajmsa provela četrdeset i dve nedelje, ali u Srbiji, gde je svakog čuda za dva dana dosta i gde ljudi, zagledani u svetlu budućnost, ne vole da se osvrću čak ni na nedavnu (naročito na nju) prošlost možda je ipak neobično ovaj veliki povratak knjige koja bi pod domicilnim atmosferskim uslovima odavno trebalo da bude zaboravljena.

Sa druge strane, na jednoj stranici na Fejsbuku posvećenoj književnosti nedavno se vodila rasprava na temu koja je to knjiga o kojoj svi pričaju hvalospeve, a koja je razočarala nakon čitanja. Izgleda da je najviše ljubitelja pisane reči razočarano upravo knjigom Čovek po imenu Uve (na drugom mestu je Koliba Vilijema Pola Janga, a i romani i priče Dejana Stoiljkovića nisu loše prošli u ovom takmičenju za knjige koje su razočarale publiku). Više od četrnaest hiljada ljudi je lajkovalo ovu stranicu i ogroman broj njih učestvuje u komentarisanju i raspravama tako da rezultati mogu da budu veoma relevantni i da se prihvate kao realni presek stanja.

Postavlja se pitanje zašto jedna duhovita i šarmantno napisana gorko-slatka knjiga o matorom džangrizalu iz komšiluka ostavlja tako negativan utisak na ljude koji je pročitaju i kako se uprkos tome ponovo našla na prvom mestu kao najprodavanija knjiga. Možda su ova dva odgovora u međusobnoj korelaciji. Došlo je doba godišnjih odmora i ljudi su u potrazi za nekim „lakim“ štivom za čitanje na plaži. Pitaju prijatelje koji im preporučuju Uvea. I zaista, Uve je jedna sasvim pristojna i opuštena knjiga za čitanje na plažama širom Crne Gore, Grčke, Hrvatske, Bugarske, Egipta i na svim ostalim teritorijama prema kojima srpski živalj pokazuje teritorijalne pretenzije da u letnjim mesecima raširi svoje peškire i otvori suncobrane. I tako je, od usta do usta, uz preporuke prijatelja kao idealno „lako“ štivo za čitanje na plaži Uve ponovo dospeo na prvo mesto najprodavanijih naslova. Tu leži i koren lošeg utiska koje ova knjiga ostavlja na ljude koji su je pročitali. Kada se nekome preporučuje knjiga to se radi pod parolom „svaki Ciga hvali svoga konja“ i sa namerom da preporuka bude prihvaćena. I tako, ljudi koji preporučuju Uvea to rade sa viškom entuzijazma i pomalo preteruju u pohvalama, što opet stvara prevelika očekivanja kod onoga kome se ta knjiga preporučuje. Sa druge strane, Čovek po imenu Uve je sasvim pristojna i prosečna knjiga, ali nije ništa specijalno. Niti je previše smešna, niti je previše zabavna, niti previše dobra. Istina je da knjiga nije ni loša, već je sasvim prosečna. Zarobljena u toj osrednjosti ona mora da razočara svakoga ko počinje da je čita se prevelikim očekivanjima.

Situacija je poraznija kada se uzme u obzir da na srpskom jeziku postoje brojne knjige koje su u svakom pogledu bolje i superiornije od romana Čovek po imenu Uve, knjige koje se nalaze na policama knjižara i biblioteka samo metar ili dva iza Uvea koji je, poput previše prskanog i lepog na oko, ali bezukusnog voća na pijaci, izbačen u prvi red da bode oči svakome ko poželi neku zaista dobru knjigu za prigodnu letnju avanturu na ležaljci na pesku.

Na prvom mestu tu je Stogodišnjak koji je iskočio kroz prozor i nestao Junasa Junasona. Ova knjiga na svakom frontu pobeđuje prosečnog i razočaravajućeg Uvea. Duhovitija je, interesantnija, dinamičnija, zanimljivija, zabavnija, opuštenija, ali i dubokoumnija i, na trenutke, zaista ozbiljna za razliku od Uvea koji je samo banalan. U pitanju je priča o Alanu Karlsonu, vedrom starcu koji na svoj stoti rođendan iskače kroz prozor čvrsto rešen da starački dom u Malmćepingu ne bude mesto na kojem će skončati svoj vek. To će pokrenuti niz događaja i dovesti ga u vezu sa mnogim interesantnim likovima. Kako se klupko događaja zamotava tako se odmotava život Alana Karlsona, koji se, kako se ispostavilo, u pravo vreme nalazio na mestima na kojima se rešavala budućnost Evrope i sveta: učestvovao je u ratu Španaca i Španaca, večerao je sa Trumanom, ručao sa Mao Cedungom, sprečio atentat na Čerčila, Rusi su ga jurili da im otkrije tajnu atomske bombe, a on je, pobegavši iz sibirskog gulaga, preko Severne Koreje stigao na Bali, gde je petnaest godina živeo od američkog novca namenjenog razvoju zemalja Dalekog istoka. U pitanju je smehotresna istorija modernog sveta koja je imala tu nesreću da je u Srbiji ne objavi Laguna već manje poznata Mladinska knjiga. Zapravo su čitaoci imali tu nesreću.

Tu su i ostale knjige Junasa Junasona, autora očito mnogo duhovitijeg od Bakmana, kao što je Devojka koja je spasla kralja Švedske. Ovaj roman, koji je objavio Evro Book, prati život samouke tamnopute devojčice Nombeko iz siromašnog predgrađa Johanesburga. Život joj je priredio nemalo iznenađenje stavivši je u priliku da spase ne samo kralja Švedske već i čitav svet, kada se obrela u prikolici za krompir sa kraljem i švedskim premijerom. Prema preciznom proračunu same Nombeko, verovatnoća da se tako nešto dogodi iznosi 1:45.766.212.810. Na tom putu društvo joj pravi čitava galerija ekscentričnih likova: tri nesmotrene sestre Kineskinje s velikim iskustvom u trovanju pasa, južnoafrički nuklearni inženjer alkoholičar, švedski republikanac koji svoje blizance odgaja kao jednu osobu kako bi „rezerva“ mogla da zatre švedsku kraljevsku porodicu, jedna gnevna mlada žena, nervno rastrojeni američki dezerter iz Vijetnamskog rata, baronica koja uzgaja krompir – a u središtu priče nalazi se zvanično nepostojeća, ali sasvim ispravna atomska bomba, na čijem su tragu i agenti jedne od najopasnijih tajnih službi na svetu…

Pored ovih knjiga Junason je na srpskom jeziku prisutan i romanom Ubica Andeš i njegovi prijatelji (i po neki neprijatelj).

Pored Junasonovih romana koji su svi do jednog bolji, duhovitiji i zanimljiviji od Uvea tu je i Priručnik plaćenog ubice za čišćenje kuće islandskog umetnika Halgrimura Helgasona o plaćenom ubici koji dospeva na ostrvo na kome je ne postoji zločin. Čini se da je jedini razlog zbog kojeg u Srbiji ovaj roman nije popularan koliko i Uve jeste što ga je izdala Dereta, a ne Laguna.

Tu je svakako i roman Nezaboravno kolektivno samoubistvo Artoa Pasilina u izdanju Odiseje. U pitanju je beskrajno duhovit roman o putovanju grupe kandidata za kolektivno samoubistvo koji dospevaju u sijaset apsurdnih situacija predstavlja i tragikomičan, satirični osvrt na savremeno društvo i želju za samoubistvom kao izlazom iz nepodnošljivog života.

Od novijih romana nikako ne bi trebalo izostaviti genijalnu i urnebesno smešnu priču Jagnje – Jevanđelje po Šljagi, Hristovom drugaru iz detinjstva koji govori o smešnim i zanimljivim avanturama koje je Isus imao pre nego što se uozbiljio i postao Mesija.

Književni klasik koji je mnogo bolji i smešniji od Uvea jeste roman Zlatno tele čuvenog spisateljskog para Ilje Iljfa i Konstantina Petrova iz Odese o grupi sitnih prevaranata i kokošara koji žele da na domišljat način dođu do novca koji, u tom trenutku, nije u njihovom posedu. Izuzetna i veoma aktuelna kombinacija stripova Tri ugursuza i Alan Ford kao i filma Balkan ekspres.

Za kraj smo ostavili možda i najbolje delo. U pitanju je Zavera budala Džona Kendija Tula. Knjiga iza čijeg objavljivanja stoji posebno zanimljiva priča koja se završava dobijanjem Pulicerove nagrade. Glavni junak, Ignaciје Rajli iz Nju Orleansa je intelektualac britke ali destruktivne inteligencije i grotesknog tela u istoj takvoj odeći, nezainteresovan za ljubav, standardno zaposlenje i uobičajene karijere. Ovaj pobunjenik protiv svega i svih, razapet između morala i pragmatizma, varira od tragikomičnog lika koji izaziva sažaljenje i smeh, do negativca. Dok njegovi rezoni nisu lišeni razuma, način na koji ih sprovodi jeste, čime autor stvara parodijsku sliku društva i karikiranje uzaludnih revolucija. Sjajna, izazovna farsa falstafskih razmera verovatno da je najpribližniji opis ovog blistavog romana.

U svakom slučaju ne paničite, jer uvek možete poneti peškir i prepustiti se proverenim književnim vrednostima kao što je Autostoperski vodič kroz galaksiju Daglasa Adamsa.

Piše: Milan Aranđelović

Comments

comments

Related Posts