Bez pretenzija da budem sveobuhvatan i dokumentaran, jer bi mi za tako nešto bio neophodan višemesečni istraživački rad, a da bih izbegao da istu priču po ko zna koji put prepričavam prijateljima, pokušaću ovde da, sažeto koliko je moguće, izložim način na koji se nova generacija nemačkih pesnika probila na zvaničnu književnu scenu početkom „nultih“ godina. Radi se o generaciji pesnika rođenih posle 1965. godine, od kojih je većina početkom dvehiljaditih bila u svojim tridesetim, a sada su mnogi od njih već „ovenčani“ različitim priznanjima i već uveliko drže kormilo savremene nemačke pesničke produkcije.

Od antologije Zlatka Krasnog do danas, a ima tome već više od četvrt veka, kod nas se nažalost malo ko temeljnije bavio savremenom nemačkom poezijom, tako da je čitalačka publika ostala uskraćena za makar dve generacije nemačkih pesnika. Prva je generacija „devedesetih“, da spomenem samo neka imena: Tomas Kling, Gerhard Falkner, Marsel Bajer, Durs Grinbajn, Ulrike Drezner, Silke Šojerman. Prevodi nekih od ovih autora samo su sporadično objavljivani u periodici, bez sistematične obrade. Druga generacija za koju smo, zbog nezainteresovanosti germanista i surovosti književnog tržišta, ostali uskraćeni skoro u potpunosti jeste upravo ona o čijem pojavljivanju nameravam da pišem. U međuvremenu je uveliko stasala još jedna, treća generacija, o kojoj nažalost ni sam još uvek nemam iole obuhvatnu predstavu.

Kada je oko 2000. godine Gerhard Falkner (1951), jedan od etabliranih pesnika starije garde, dobio zadatak da napravi antologiju mlađe nemačke poezije, dakle pošto mu je izdavačka mašinerija dodelila posao „kanonizatora“, nije pred sobom imao lak zadatak. Laka rešenja nekad znače konformizam, izbegavanje truda i znoja, ali laka rešenja ponekad znače i eleganciju, ponekad su i revolucionarna. Evo šta je uradio Falkner. Umesto da kao svaki pravi „kanonizator“ u svojoj svetoj misiji zasuče rukave i baci se na višemesečno čitanje i vrednovanje, da bi onda svečano „izabrao“ one koji zaslužuju antologijski „oreol“, Falkner je – budući i sam pesnik, te znajući kako „vrednovanje odozgo“ može da odvede u ćorsokak – jednostavno i najbukvalnije sišao među mlade, otišao u kafee, književne klubove i na čitanja gde su se okupljali, a onda je ceo posao prepustio upravo njima. Elegantno. Najbolji efekat uz minimum truda, u datom slučaju naravno.

Generacijski jaz svakako dovodi do percepcijske greške, a onda i do distorzije vrednovanja, a što se da objasniti jednostavnim mehanizmom projekcije. Kada, naime, pedesetogodišnji pesnik čita tridesetogodišnjake, on će ih meriti svojim aršinima, projektujući u njih sebe i svoju poetiku, kao i sećanje na svoju mladost, te će se jednim klikom nesvesno podmladiti za 20 godina i čitati i vrednovati poeziju mladih kao da i on sam ponovo ima 30, a ne 50 godina. Nevolja je naravno u tome što se za 20 godina mnogo toga promenilo. Promenilo se sve ono što čini klimu za pesničko stvaranje, konkretno: leksika i sleng su potpuno drugačiji, komunikacija je drugačija (internet, društvene mreže, forumi), društveno-istorijske okolnosti su drugačije, filozofija i književna teorija imaju nove fokuse, pop-kultura je drugačija, u mnogim oblastima potpuno druge stvari su in, a druge out nego pre 20 godina, pa je naposletku i lektira drugačija, a na kraju krajeva, mladi se skoro uvek određuju „protiv“ nečega, te svaka generacija ima neko svoje, jedinstveno i neponovljivo „protiv“, i ako ne razumeš ili makar ne osetiš to „protiv“, koje je možda usmereno i prema tebi, nećeš razumeti ni njihovu poeziju, te nećeš moći ni da je vrednuješ. Zato kanonizacija „odozgo“, konzervativna kanonizacija u uobičajenom smislu te reči, nužno greši, jer među mlađima bira samo one koje može i želi da razume. Pedesetogodišnjak među mladima ne traži ono što je u umetničkom zaista novo, makar možda još uvek tek u zaletu, već uspeva samo da prepozna sebe, te skoro po pravilu „kanonizuje“ skoro one koji liče na njega. A ti koji liče na njega, ti koje u svojoj distorziji favorizuje, u svojoj generaciji često su upravo out, starmali, neiventivni i neubedljivi. Falkner je naravno toga bio svestan, a razlog je delom bilo i ono njegovo nepoverenje, čak i prezir prema „etabliranoj kritici“, kanonizatorskoj kritici dakle, jer je i sam mladost proveo kao savremenik pank-supkulture.

Evo šta Falkner kaže o tome kako doći do predvnodnika mlađe generacije: „Ko onda, međutim, pronalazi ove pesnike i preduzima posao za koji etablirana kritika nije sposobna? Najpre, naravno, to su pesnici sami. Iz njihovih savezništava i međusobnih unapređenja kristališe se tokom vremena nekoliko obožavanih, koji se otmu iz njihovog užeg kruga i o kojima počne da se priča. To su oni koji brinu za to da na sceni tutnji i na čijem se jeziku sporazumeva gotovo konspirativno. Sa ovim predvodnicima, izdvojenim oduševljenjem kolega unutar sopstvene generacije, ne može se pogrešiti. Svi u osnovi teže da budu toliko dobri kao ovi sasvim malobrojni. To je stvaralački prirodni zakon.“ Kaže doduše još usput da put do ovih generacijskih predvodnika može da bude zamagljen zavišću i strahom od uticaja onih koji ih okružuju.

Pristup jeste pomalo botaničarski, ali zar nisu svi antologičari pomalo botaničari? Glavni problem i jeste u tome što je antologičarski, kanonizatorski posao takav da podseća na selektovanje fudbalske reprezentacije, a poezija i fudbal nisu isto. Zbog toga izbore i antologije uzimam u strogo političkom smislu kao deo dispozitiva „simboličke moći“, a jer su pored nagrada, prevođenja, školskih čitanki, medijske prezentacije i još ponečeg, instrumenti za ostvarivanje simboličkog „statusa“ ili etabliranosti pesnika. Pored samih „pesnika predvodnika“ (cinizam mi šapuće na uvo: „kapitalaca“) Falkner u istom tekstu („Pesma i njena pozlata“) kao detektore u istu svrhu koristi još dva pokazatelja: tekstove mladih i u književnom smislu nekorumpiranih kritičara koji su se „probili“ da pišu za zvaničnu štampu, kao i pojedine tekstove na internetu. Veran ovom pristupu Falkner je, elem, pronašao dva pesnika – Bjerna Kulika i Jana Vagnera – dobro upućene u tokove mlađe poezije, te im je prepustio da sami naprave izbor mlađih pesnikinja i pesnika.

Konačno, DuMont je 2003. godine objavio Kulikovu i Vagnerovu antologiju „Poezija sadašnjice“ – Lyrik von Jetzt, programski provokativnog naslova, koji u gramatički krnjem obliku može da se čita i kao: „od sada poezija“ (von jetzt an), dakle kao da (prava) poezija počinje tek sada. „Poezija sadašnjice“ je panoramski pregled 74 autora rođenih posle 1965. godine, raspon godišta autora bio je dakle od 1965. do 1981, a raspon godina starosti u tom trenutku od 22 do 38. Predgovor ovoj panoramskoj antologiji napisao je upravo Falkner i u njemu koristi izraz „dokumentarna antologija“, u smislu oružja protiv zamki tradicionalnog antologičarskog pristupa. Tradicionalni antologičar mora naime da ispunjava dva kriterijuma, da bude kompetentan i upućen. I kompetencija i upućenost mogu se u mnogim slučajevima osporiti. Kompetencija podrazumeva kritički, estetski i cenzorski aparat, kompetencija je dakle stvar uključivanja i isključivanja. Upućenost je sa svoje strane stvar tačke gledišta, obuhvatnosti, fokusa i širine kadra koji kamerman-antologičar hvata. Zato je i pored brojnih uspešnih, „antologijskih antologija“, mnogo više onih malog dometa, pa čak i onih u smislu vrednovanja štetnih. Izbegavajući zamke svekompetencije i sveupućenosti, Falkner zato ističe prednost pristupa „odozdo“, obrnute kanonizacije (kako sam je slobodno nazvao) i na jednom mestu, pomalo robusno, kaže: „Dokumentarna antologija instrumentalizuje snage samoorganizacije književne scene.“

Ova „samoorganizovana književna scena“ napravila je dakle 2003. svoju antologiju. Spomenuću tek desetak imena. Anju Utler, En Koten, Francobela. Onda Danijela Falba, smatram ga interesantnim, prevodio sam ga. Pa Moniku Rink, koju sam takođe prevodio i koja je prošle godine u Beogradu bila gost Gete-Instituta i KCB-a za Svetski dan poezije. Tu su zatim i Ron Vinkler, Štefen Pop, Uljana Volf, Luc Zajler. Mnogi od njih su u međuvremenu dobili najznačajnije nemačke pesničke nagrade, a ako otvorite recimo Lyrik Line ili Poetry International Web, pripadnici ove generacije čine najmanje trećinu zastupljenih nemačkih pesnika. Nisu doduše još ušli u školsku lektiru, no čini mi se da im se tamo i ne žuri.

Antologijom „Poezija sadašnjice“ otvorena su vrata za novu pesničku generaciju, a u međuvremenu je učinjeno još nekoliko bitnih koraka. Veliku ulogu je odigrao časopis za književnost mladih Bella triste, naročito njegov broj 17 iz proleća 2007, tematski posvećen mlađoj-novoj nemačkoj poeziji. Ovaj broj čini 14 parova pesnik-interpretator. Poezija 14 mladih pesnika, svih zastupljenih u pomenutoj antologiji, postavljena je uz kritičke tekstove generacijskih kritičara, od kojih su mnogi i sami pesnici. Na ovaj način je uspostavljena i diskurzivna, poetička osovina. Falkner im doduše, povodom ovog broja Belatriste, bez dlake na jeziku zamera zavereništvo i politiku nezameranja: „A da li se ovde zaista nešto pokreće, ostaje da se sačeka. I to prvenstveno zbog toga što nova generacija doduše poseduje eleganciju, ali ne i građansku hrabrost. Među liričarima sadašnjice pre ćete videti da neko sebi odgrize jezik nego da se istinskom kritikom nekome zameri.“ Konačno, 2008. godine objavljen je i drugi deo antologije, „Poezija sadašnjice 2“, koji nisam čitao, ali za koji pretpostavljam da predstavlja korekciju i dopunu svog prethodnika.

Što se tiče poetičkih zajedničkih imenitelja ove generacije pesnika, ako bismo pitali njih same, odgovor bi verovatno glasio: neka cveta hiljadu cvetova, koliko pesnika toliko poetika, mi smo svi različiti, ili već nešto u tom smeru. Ali šta ih to onda okuplja, ako zanemarimo godine rođenja i želju za priznanjem? U nedostatku odgovora obratiću se „protivniku“, kritičaru Mihaelu Braunu (1958) koji je, ako je verovati Falkneru, bio poprilično ozlojeđen time što njemu lično nije dodeljena uloga „kanonizatora“. Braun je inače i dan danas aktivan kritičar, redovno piše o savremenoj poeziji, recimo za časopis Volltext, gde ga povremeno čitam. Interesantno je da Mihael Braun danas vrlo lepo i posvećeno piše o pesnicima koje je, sve na gomili, kritikovao kad se antologija „Poezija sadašnjice“ pojavila. Šta im je on to zamerio kad su se kao generacija pojavili 2003. godine? U tekstu za Baseler Zeitung (25. 7. 2003.) Braun, između ostalog, osporava „novi realizam“ ovih pesnika: „Taj realizam je proglašen najnovijom metamorfozom velegradske poezije Berlina, a da pritom nije uveo nove elemente jezičkog dinamizma.“ Zatim osporava pravo promoterima antologije da pesnike stavljaju u generacijski okvir: „…jer ne postoji nijedno sociološko niti estetsko merilo koje bi u slučaju Poezije sadašnjice opravdalo upotrebu generacijske oznake, osim biološke činjenice da su autori rođeni posle 1965.“ Zamera Vagneru i Kuliku da su heterogenost pesničkih glasova pokušali da nadomeste pozivanjem Falknera da napiše predgovor, čime je antologija trebalo da dobije „dokumentarni“ status. Ismeva čak i gramatičku „sumnjivost“ naslova antologije, citira nekoliko autora (uključujući i Kulika) i komentariše stihove u stilu „već viđeno“, a za nekoliko autora koje smatra kvalitetnim (Francobel, Anja Utler, Hendrik Džekson) zamera priređivačima da su od njih izabrali samo prosečne, konvencionalne pesme. „Rezultat je jedna ostava s mešovitom robom, u kojoj se istinski jedinstveni pesnik mora tražiti lupom,“ kaže Braun. A u međuvremenu je, ponavljam, vrlo lepo naučio da čita ove pesnike, i redovno o njima piše. Što se tiče grupnih poetičkih odlika ove generacije, njihove eventualne zajedničke poetičke platforme i koliko-toliko zajedničkog pogleda na svet, poštujući onu floskulu o hiljadu poetičkih cvetova, ni sam se neću izjašnjavati.

Ovaj Braunov ispad uzimam za primer one parataksičke greške, one međugeneracijske distorzije o kojoj sam govorio. Smena generacija je oduvek bilo. Uvek se, kao u Maratoncima, pojavi neki Bogdan Diklić da ustane i vikne starijima: „Hoću svoj deo!“ Ali bi te 2003. očekivani sled događaja bio sledeći: sam Mihael Braun, starozavetni akademski kritičar, sastavi antologiju mlađe poezije koristeći svoja merila, zatim se dvadesetak „nepravedno zapostavljenih“ pesnika probija nezavisno, da bi ih kanon za nekih 20-30 godina uvrstio u glavni tok, a ogrešio se o nove mlade. I tako ad infinitum. Ovde se, za razliku od toga, odigrala „inverzna kanonizacija“. Pesnička scena se ne samo formirala (možda zvuči pleonastički, ali ima perioda kada pesničke scene u tom fizičkom smislu i nema, kada nije formirana), već se i samoorganizovala i samovrednovala. Za nekih desetak godina od tada stvari su došle na svoje mesto.

Naravno da cela ova priča ne bi bila u toj meri interesantna, ni meni ni mojim prijateljima koji pokazuju radoznalost, da nije sličnosti sa samoorganizovanjem i probijanjem mlađe generacije pesnika u Srbiji, a koja se evo dešava nekih desetak godina kasnije. Mislim ovde na pesnikinje i pesnike rođene posle 75. godine, a koji do sada imaju već tri „samoizdate“ antologije u Srbiji (Prostori i figure, Van tu: free i nedavno Restart). Kad kažem „samoizdate“, mislim na to da su izdate bez patrona, da nije na primer došao Mihajlo Pantić, Ljubomir Simović ili ne-daj-bože Matija Bećković da bira „mlade talente“, nego su sastavljači izbora pripadnici same generacije (Stojnić, Đurišić, Lazičić). Ovim antologijama je prethodila višegodišnja horizontalna angažovanost u smislu internet-izdavaštva, kritičkih i teorijskih tekstova, kao i brojna okupljanja, tribine, neformalna pesnička čitanja u klubovima, cela jedna „pesnička scena“ koja je pripremila teren.

U čemu je razlika u odnosu na Nemce o kojima sam pisao? Kod nas nije bilo „tatice“, nije bilo Gerharda Falknera da stoji iza samoorganizovanja i napiše predgovor. Kod nas je samoorganizovanje bilo potpuno. A kod Nemaca, recimo da u društveno-istorijskom pogledu nisu nedavno imali rat i tranziciju i sledstveni sunovrat književnog kulturtregerstva, da nisu imali dvadesetogodišnju uzurpaciju kanonske poezije tradicionalističkim elementima sa jedne i kratkodometnim defetističkim tonovima s druge strane. A šta nam je zajedničko? Valjda sama ta tužna potreba da se okupljamo pod kišobranom pojma „generacija“, koji znači toliko mnogo, a u svojoj biti i u umetničkom smislu – malo šta. U vreme u koje poeziju niko ne čita, to jest u vreme kada čitamo samo jedni druge, a što je i u Nemačkoj slučaj, ovaj „generacijski kišobran“ trenutno mu dođe jedino rešenje da se prevladaju vašarski zakoni tržišta knjiga i da se prodrma sklerotični kanon.

Marko Stojkić piše za sebe da je rođen 1981. u Smederevu, pa onda proveo pola života u Beogradu, te da poslednje četiri godine živi u Nemačkoj. Po svetovnom zanimanju je lekar. A što se književnosti tiče, objavio je dve knjige poezije (Laki bolovi 2011. i Šecele 2013.) i prevodi, vrlo dozirano i povremeno, sa nemačkog. Ponekad napiše i neki esej.

Izvor: Glif

Comments

comments

Related Posts