Frederik Pol velikan naučne fantastike je 1975. boravio kraće vreme u Ex-Jugoslaviji u svojstvu predsednika Udruženja američkih pisaca naučne fantastike. O njegovom boravku u Jugoslaviji možemo da pročitamo na njegovom blogu.

„Kada smo prelazili Italijansko-Jugoslovensku granicu, da budem iskren, graničari obe nacije su mi delovali više zainteresovani za čitanje američkih stripova, u koje su bili zagledani mnogo više, nego u eventualne teroriste ili švercere cigara.

Napravio sam glupost kada sam svojim saputnicima saopštio zapažanje da ovde mora da živi mnogo Zimmera, pošto gotovo svaka druga kuća ima taj natpis na njoj. Smejući se su mi objasnili da “zimmer“ na nemačkom jeziku znači „soba“, „Oni žele da ostaneš da živiš kod njih, za lovu“, objasnili su mi.

Moram da priznam da je vožnja uz jugoslovensku obalu bila spektakularna. Sa jedne strane se pružao prelepo plavi Jadran, a sa druge strane planine koje su postajale sve više i više. Kada su mi rekli kako ćemo malo obilaziti Jugoslaviju moja prva misao je bila „Čemu ponovo razgledanje mora i planina, kada sam ih već video“. Dobro je da sam ovo samo pomislio inače bih i ovom primedbom nasmejao moje saputnike. Vidite, kod Jugoslavije nikada nema „ponovo“. Ako odete na jednu njenu stranu videćete žičare i planine, a ako odete na drugi stranu možete da plovite Jadranskim morem. Ponekad ste u gradovima, a nekada prolazite kroz hektare i hektare poljoprivrednog zemljišta i pašnjaka.
Zar nema svaka zemlja takve varijacije, pitaćete možda. Da, ali su samo u Jugoslaviji ovako ekstremne I nagle.
Otišli smo u Skoplje, glavni grad Makedonije. Bila je subota veče i na glavnom gradskom trgu ste mogli da vidite dva koncentrična kruga šetača. U prvom, koji se kretao u pravcu kazaljke na satu, bili su muškarci, a u drugom, koji se kretao u suprotnom smeru bile su devojke. Ovakav prizor ste mogli da vidite u gotovo svakom makedonskom gradu jer mladići i devojke moraju da nađu neki način da se upoznaju međusobno, inače će vrsta da izumre, a ovo je bio jedan od dozvoljenih načina susreta.

Ako pogledate na veliki sat koji se nalazi na najvišoj građevini on pokazuje 11.15 časova. „Oh! Pogledajte, već je dosta kasno“, rekao sam. Moj pratilac se nasmejao i rekao da je u stvari oko osam i petnaest, a zatim me je pitao da li znam šta se desilo u 11.15. „Tada je“, objasnio mi je, „Veliki zemljotres pogodio Skoplje. Izazvao je toliku štetu da je predsednik proglasio vanredno stanje i tražio je da sve ostale republike pošalju pomoć u vidu hrane, vozila, građevinskog materijala i novca. Ova akcija je imala tako veliki uspeh da su ostale republike žalile što nisu imale sopstveni zemljotres“.

Kapiram da je to bila šala. Hteo sam da ga pitam da li je zemljotres koji je bio u 11.15 zaustavio sat, kao i o panici koja je usledila kao i o drugim važnim stvarima, ali on je samo uzdahnuo i objasnio mi je da zemljotres jeste bio u 11.15, ali on nije zaustavio sat jer je ovaj već bio pokvaren. Tek je tokom obnove građevine jedan od radnika namestio sat da stoji na 11.15 časova.

Ne želim da odam utisak da je Makedonija bila jedini deo Jugoslavije koji je vredelo posetiti, posebno jer nije bilo dela koji nije bio vredan toga.

Mogli ste, na primer, da dođete u Dubrovnik, drevni grad, koji je podignut na steni koja zadire u Jadransko more. On je ostajao netaknut dok su drugi gradovi bili uništavani od strane osvajača i zatim obnavljani. Dubrovnik je bio uglavnom pošteđen ovakve sudbine jer je jako teško da osvajači pokore i unište grad koji se nalazi na vrhu velike stene. Hotel u kome sam tamo odseo imao je lobi koji se nalazi na nivou ulice, ali kada sam se prijavio na recepciji, odveli su me u moju sobu koja se nalazi dole, unutar stene.“

Ovaj tekst je prvi put objavljen 21.10.2013. u Bookvaru broj 6

Comments

comments

Related Posts