Don Rosa je čovek koji je vratio Diznijeve stripove na velika vrata. Neki ovog inženjera građevine zovu i naslednikom velikog i legendarnog Karla Barksa. Ipak, on za sebe kaže da ne zna da crta, a o sopstvenom stilu da je “prepun nepotrebnih i iritirajućih detalja”.

Ko je, zapravo, Don Rosa?

Don Rosa, dete italijanskih emigranata, rođen je 1951. Godine u Kentakiju. Donov deda je emigrirao u Ameriku gde je osnovao svoju građevinsku firmu. Njegov sin, Rosin otac, je takođe radio u ovom preduzeću. Zato je, verovatno, u nameri da nastavi porodični biznis i Don Rosa stekao diplomu građevinskog inženjera. Možda baš zato što nikada nije završio nikakvu slikarsku ili umetničku školu ili kurs Don Rosa za sebe kaže da ne zna da crta.

Stripovima se „zarazio“ zahvaljujući svojoj tada jedanaestogodišnjoj starijoj sestrici koja je imala veliku kolekciju, među kojima su se nalazili i oni Diznijevi. Don Rosa je naročito voleo da čita stripove sa porodicom Patak, a najviše je voleo one koje je uradio Karl Barks, „otac“ Baje Patka. Don Rosa je počeo da crta stripove pre nego što je naučio da piše. Njegov otac je rekao da je mali Don počeo da crta baš negde kada je izašao iz kolevke. Sve do srednje škole, junaci njegovih stripova su bili, manje-više, obične Čiča Gliše. To je zbog toga što on nije mnogo davao na značaju crtežu već priči. Priča je ono što je on smatrao da je važno u stripu. Zato je posle crtanja molio roditelje da oni, umesto njega tada još uvek nepismenog, popune balone sa tekstom koji im on izdiktira. A balona je uvek bilo.

Tokom studija Don Rosa je objavljivao svoje karikature i stripove u studentskim novinama i raznim fanzinima. Zbog njih je stekao određeni ugled među onima koji su pratili neafirmisane stripove. Čak je dobio i nacionalnu nagradu kao najbolji karikaturista u studentskim novinama.

Posle diplomiranja, Don Rosa se posvetio porodičnom biznisu i firmi, a stripove je crtao samo kao hobi.

I nikada se nije odrekao skupljanja stripova. Neki kažu da je njegova kolekcija stripova najveća u Americi. A natpis na njegovim automobilskim tablicama je „Comics“.

Teško da je Rosa i sanjao da će upravo stripovi pomoći da se popne do prestola na kome je sedeo njegov voljeni Karl Barks. Ali baš se to i desilo.

Sredinom osamdesetih godina situacija sa Diznijevim stripovima nije bila baš sjana, a budućnost ništa manje svetla. Karl Barks se povukao, izdavačke kuće koje su izdavale Diznijeve stripove su uglavnom izgubile licencu za njihovo objavljivanje. Vreme američkih autora je bilo prošlo.

Ipak, grupica fanova Diznijevih stripova iz Arizone je 1986. godine osnovala malu izdavačku kuću Gladstone publishing sa namerom da stavi akcenat na stripove sa Patkovima. Oni su posao uglavnom radili iz zadovoljstva, a radili su ga odlično. Oni su, takođe, stavljali imena autora u prvi plan, tako da sada, zahvaljujući upravo njima, znamo za autore poput Dona Rose ili Flojda Gotfredstona.

Kada je Don Rosa u prodavnici stripova ugledao jedno Gledstonovo izdanje on je podsvesno znao da je to ono Ono što je čekao celog života. Odmah je pozvao urednika Bajrona Eriksona i rekao mu je da je on jedini Amerikanac koji je rođen da napiše i nacrta priču o Baji Patku i da je to njegova sudbina.

Kada mu je Bajron odgovorio da im on pošalje priču, a oni će da vide šta će sa njom, Don Rosa je upravo to i uradio.
Pre nego što je počeo rad na svom prvom stripu o Patkovima Don Rosa je otišao kod svog bratučeta koji mu je bio i ortak u porodičnoj firmi. Rekao mu je da bi oni uštedeli hiljade dolara godišnje, ako bi on radio sam dva dana u nedelji u preduzeću, a preostala tri dana bi crtao stripove.

Ono što je Dona zapravo tištalo je što je on godinama radio u firmi, a to mu nije donelo ništa osim novca. Novcem je mogao da plati račune, hipoteku, da kupi novi televizor i to je sve. Nije mogao da pokaže nešto opipljivo i da kaže da je to ono što je uradio tokom te godine. A strip bi bio materijalni dokaz da je nešto stvarno uradio. Don Rosa je smatrao da bi to bilo vrednije, čak i u slučaju da zaradi manje para.

Posle razgovora sa partnerom i rođakom, zajednički su odlučili da ugase porodičnu firmu. A Don se posvetio svom prvom stripu o Patkovima – Sin Sunca.

Smatrao je da će to da bude jedini strip koji će da uradi za Gledston. Međutim, nominovan je za Harvey Award (Oskar u svetu stripa), za najbolju priču, izdavači su hteli još i to je bilo to.

Tako je, u nekoliko godina, Rosa napravio niz izuzetnih priča, što kraćih humorističkih, što dugih epskih, sa izuzetno bogatom radnjom, istorijskim činjenicama, referencama na stripove Karla Barksa, na svoje omiljene filmove, i još mnogo toga.

Šta je ono što je Rosu izdvojilo iz gomile drugih autora? Pre svega njegova posvećenost, težnja ka savršenstvu, cilj da se napravi neka smislena radnja, kao što je to radio i njegov uzor, Karl Barks. Baš su iz tog razloga, iako zahtevnije i napornije, dugačke priče sa kompleksnom radnjom i obiljem referenci na druga dela, kao i povezivanjem sa stvarnim svetom, su one priče koje Rosa najviše voli da stvara. Don Rosa kaže da najviše mrzi kada dobije zadatak da nacrta kratku humorističnu priču od deset strana. Uprkos tome, on ima izuzetan smisao za humor koji je vešto uobličavao kroz kadriranje, kroz izraze lica, kao i kroz izuzetno vešte igre rečima!

Posle dve godine Don Rosa je bio prinuđen da prekine svoju saradnju sa Gledstonom. Prvi razlog je materijalni. Jako malo je zarađivao, a komapnija Dizni, koja je u međuvremenu otkupila Gledston, uvela je politiku da zadržava originalne crteže i da ih ne vraća autoru. To je bio dodatni udar na budžet Dona Rose jer je on dodatnu zaradu ostvarivao prodajući ove svoje orginalne table. Drugi razlog je taj što je on želeo da bude kompletan autor priča i da ima potpunu kontrolu nad radom. A izdavač ga je ograničavao u tome.

Situacija za Dona Rosu nije bila sjajna. Ali tada se desilo nešto što je Vudi Alen u jednom svom filmu definisao kao „Hvala Bogu na Francuzima!“ Mada su u ovom slučaju bili Danci.

Naime, Don Rosa je stegao veliku grupu fanova u Evropi. Danska izdavačka kuća Egmont je kontaktirala Dona Rosu i izrazila želju da on radi za njih. On je prihvatio i počeo je da radi za Egmont za koji će da crta narednih trinaest godina, sve do kraja svoje karijere.

Radeći za Egmont Don Rosa dostiže vrhunac svoje stvaralačke magije. Najbolje stripove o Patkovima je uradio upravo u ovom periodu. A poznato je i da su Evropljani mnogo veći ljubitelji Patkovgrada od Amerikanaca.

Rosa je pažljivo skupljao sve činjenice o Patkovima skupljao iz svih Barksovih stripova i onda ih spojio u jednu koherentnu celinu. U Patkovgradu Karl Barks je centripetalna sila, dok je Don Rosa centrifugalna, ona koja održava ceo sistem u ravnoteži.

Kao kapitalno delo iz tog perioda je svakako veličanstveno Žitije Baje Patka(Life and times of Scrooge McDuck). U dvanaest svezaka Don Rosa nam pripoveda životnu priču o Baji Patku. Od trinaestogodišnjeg čistača cipela u Škotskoj do najbogatije patke na svetu ovo je priča o traženju sebe, o potrazi za pravim blagom, o ljudskosti, ali pre svega pričao o večnom i slobodnom avanturističkom duhu.

Ovo nije strip koji nam pokazuje kako je nastao namrgođeni škrtac Baja. Na jako površnom nivou da, ali strip nam u stvari pokazuje kakav je Baja Patak ispod tog perja na površini. Ko se krije ispod njega. Najveći užas je ako zaključimo da to nismo mi, ili, makar, ne više.

Don Rosa kaže za Baju Patka da je on u stvari jedna tragična ličnost koji je nekada imao sve u životu, a da sada ima jedino trezor pun para i sve ono što sa parama može da se kupi.

A u ovom stripu Don Rosa nam objašnjava i pravu tajnu i smisao Bajinog trezora i novca u njemu, kao i tajnu njegovog „srećnog“ novčića (koji u stvari i ne donosi sreću, već služi kao nešto drugo).

Na žalost Don Rosa je morao da odustane od crtanja stripova. Najviše zbog toga što mu je vid oštećen tako da više nije mogao da crta kao nekada, ali ni da obavlja obimna istraživanja o istorijskim i naučnim činjenicama, pre nego što počne da radi na stripovima. Don Rosa je, nastavljajući Barksovu tradiciju, uspeo da razbije predrasudu da su Diznijevi stripovi isključivo za decu i pruži nadu da će uskoro ponovo da budu veliki, kao što su nekada bili.

Autor: Milan Aranđelović

Objavljeno u Bookvaru broj 3, 19. 03. 2013.

Comments

comments

Related Posts