„Shvatio sam da su neki ljudi plaćeni za pisanje odvratnih priča koje sam čitao. Znao sam da mogu da pišem isto tako loše kao i oni”, sećao se Edgar Rajs Barouz kako je došao na ideju da stvori Tarzana.
„Ako napišete samo jednu priču ona može da bude i loša, ali ako napišete stotinu njih takve šanse vam se smanjuju“, savet je koji je Edgar Rajs Barouz davao mladim piscima.
Ova rečenica svakako ohrabruje pisce početnike da ne odustaju od svojih snova i da budu uporni u pisanju. Ironično je da je osoba koja je dala ovaj savet, čim se dočepala pera, doživela gotovo momentalni uspeh.
Barouz je svoju prvu priču napisao 1911. godine na kraju niza propalih poslova i neuspešno započetih karijera. Prvo je želeo da bude vojnik, ali nije prošao na prijemnom ispitu na Vest pointu. Zatim je radio kao kopač zlata, vodio je malu papirnicu, bio je menadžer u prodavnici kućnih potrepština, kauboj na ranču i noćni čuvar na železničkoj stanici.
Sa trideset i pet godina i porodicom koju je trebalo da izdržava ovaj prodavac papira je pokušao da zaradi nešto novca tako što će da napiše priču i proda je petparačkom časopisu.
„Shvatio sam da su neki ljudi plaćeni za pisanje odvratnih priča koje sam čitao“, sećao se kasnije Barouz.
„Znao sam da mogu da pišem isto tako loše kao i oni.“
Ova izjava nije baš obećavala jednu od najvećih komercijalnih spisateljskih karijera 20. veka.
Barouz je svoju prvu priču Pod mesecima Marsa prodao za četiri stotine dolara. Objavio ju je pod pseudonimom jer se bojao kako će ovaj flert sa svetom petparačke literature ukaljati njegov ugled bisnismena.
Naredne godine, naoružan rečnikom od pedeset centi i Najmračnijom Afrikom Henrija Mortona Stenlija, Barouz je napisao prvu priču o Tarzanu, britanskom aristokrati koga su odgajili majmuni.
Barouz nikada nije bio ni u Engleskoj ni u Africi tako da su obrazovani čitaoci su mogli da u afričkoj avanturi primete i tigra koji ne živi u Africi. Međutim to nije bilo važno. Odmah nakon što je objavljena priča je doživela ogroman uspeh.
„Čitaoci su mi pretili da će me ubiti, ako im uskoro ne obezbedim nastavak Tarzanovih avantura“, pričao je kasnije Barouz.
U narednih četrdeset godina napisao je i više od toga. Pisao je Tarzanove avanture, priče koje se dešavaju na Marsu, Veneri, Mesecu, ispod površine Zemlje. Pisao je vesterne, srednjevekovne romanse, trilere koji se dešavaju u antičkom Rimu, priče o evropskoj, ali i savremenoj holivudskoj, aristokratiji.
Samo tokom Barouzovog života njegove knjige su prodate u preko trideset miliona primeraka širom sveta. Legenda o Tarzanu, čija je premijera bila početkom ovog meseca, samo je poslednji u nizu od šezdeset filmskih adaptacija započetog još davne 1918. godine.
Možda Barouzove knjige danas deluju staromodno, ali je njegov komercijalni pristup bio decenijama ispred svog vremena. Bio je svestan da je kasno počeo spisateljsku karijeru i zato je sebi nametnuo nemilosrdni ritam pisanja. Nikada nije pravio sinopsise i nacrte pre nego što pristupi radu na priči. Nije priznavao ni spisateljku blokadu.
Lako je usvajao nove tehnologije koje su mu olakšavale pisanje. Koristio je pisaću mašinu, a zatim i diktafon. Pisao je sa dva prsta i bio je zabrinut za eventualne greške u gramatici i pravopisu koje je mogao da načini. Ovo mu nije smetalo da dnevno otkuca između deset i dvanaest stranica dok su se njegova deca, kako je jedan novinar koji ga je posetio napisao, „penjala svuda po Barouzovoj anatomiji, radnom stolu i pisaćoj mašini“.
Zapleti romana su bili jednostavni i služili su samo da se na njih okače akcione scene, klišeji i ponavljanja – brodolomi, nepoznata plemena, junaci koji otkrivaju da su plemenitog porekla… I sve to prožeto scenama nasilja i hrabrosti glavnih protagonista.
„Nemojte odustajati od ideje koju ste jednom iskoristili da napišete priču“, rekao je Barouz.
„Slobodno je iskoristite još jednom. Ili tri – četiri puta. Lako je.“
Budući da se godinama borio u svetu biznisa on je i svoje književne radove podvrgao tretmanu kao i sve druge proizvode. Lično je sklapao ugovore sa izdavačima, pregovarao sa izdavačkim kućama oko ustupanja autorskih prava na taj način da ta prava može da prodaje više puta različitim kompanijama.
Na kraju je 1923. godine osnovao sopstveno preduzeće Edgar Rice Burroughs Inc i tako postao prvi pisac koji je izdavao sopstvena dela. Ovo firma posluje i danas.
Mnogo pre nego što je Volt Dizni počeo da prodaje lutke bazirane na junacima iz crtanih filmova Barouz je sklopio ugovor sa proizvođačem igračaka. Prodao je prava na proizvodnju i prodaju Tarzanovog luka i strele, Tarzan sladoleda, Tarzanovih žvakaćih guma, Tarzanovih maski i kostima i Tarzanove društvene igre.
Nakon što je dogovorio filmsku, radio i strip adaptaciju njegovog junaka Barouza upozoravaju kako može da se dogodi da tržište prezasiti Tarzanom. Međutim, dešava se upravo suprotno. Sa svakim novim proizvodom stvara se poseban krug interesenata.
Barouz je čak izmislio i nešto što će kasnije biti poznato kao crossover ili ukrštanje radnje. Naime junaci jednog serijala knjiga su nailazili na junake ili mesta iz drugih serijala. Tako u jednoj knjizi Tarzan posećuje kraljevstvo koje se nalazi pod zemljom i koje je opisano u drugim Barouzovim romanima.
Barouzova priča je priča o zarađivanju para. Sebe je upoređivao sa ostalim piscima samo kroz ono šta su oni mogli da kupe od para koje su zaradili od pisanja.
On je kupio ranč izvan Los Anđelesa koji je nazvao Tarzana. Kasnije je jedan deo prodao da bi na tom mestu bio izgrađen golf klub, a na preostalom delu ranča posle je niklo naselje koje je danas deo bogatog predgrađa Los Anđelesa. Dva puta se razvodio.
Njegove knjige nikada nisu uspele da se uzdignu iznad svojih petparačkih korena. Za razliku od svojih savremenika, poput Herberta Džordža Velsa, Barouz je bio čovek kiča koji nikada nije obraćao pažnju na svoj stil. Svi pokušaji da se okuša u realističnoj priči su veoma brzo potonuli bez traga.
Ideologija koja prožima njegova dela je takođe prilično problematična što je vidljivije današnjoj publici. Barouz je bio ponosan na svoje anglosaksonske korene. Tvrdio je kako može da prati svoje poreklo sve do protestantskih doseljenika u Novoj Engleskoj. Preteran značaj rasnoj čistoti i aristokratskoj krvi prožima sve njegove radove.
Tarzanova plemenitost, tvrdi Barouz, ne počiva na moralnim načelima odrastanja u džungli, već na genetskom nasleđu koje je dobio od svojih roditelja. Bogoliki belac koji se suprotstavlja divljim plemenima na koje nailazi tokom svojih putovanja jesu okosnica romana o Tarzanu. Mnogi od ovih stereotipa, čestih u petparačkoj književnosti tog doba, danas deluju pomalo neprijatno.
Tarzan uživa u mučenju i ubijanju kanibalističih Afrikanaca iz džungle koji imaju „velika usta, opuštene mlitave usne i sjana gola tela“. Kao što je mnogo puta prikazano u Barouzovim knjigama Tarzan najviše voli da ubija svoje tamnopute neprijatelje tako što ih konopcem obesi za visoke grane drveća. Ovo neodoljivo podseća na linčovanja afro-amerikanaca u Americi. „Lov na crnce bio je Tarzanova glavna zabava“, citat je iz jedne knjige. Tarzan je omogućio gomili dece iz Harlema da navijaju za snažnog belca koji se bori protiv slabih crnaca. U Tarzanovom svetu crni ljudi su sujeverni, a Arapi pohlepni.
Iako je teško shvatiti Barouzove stavove prilično je očigledna njegova mizantropija. Iz romana u roman ponavlja se ideja da će bilo koja društvena grupa koja se dokopa vlasti iskoristiti tu moć za nešto zlo.
U avanturama na Marsu Barouz prikazuje rasno tolerantno društvo koje je gotovo nezamislivo na Zemlji tog doba. Mada i avanture Džona Kartera, džentlmena iz Virdžinije, prožimaju rasni stereotipi . U dva vesterna koja je napisao Barouz nedvosmisleno staje na stranu Indijanaca, a protiv belih doseljenika. Neke od Tarzanovih knjiga izražavaju Barouzov prezir i gađenje prema američkim neprijateljima iz tog vremena – Japanu, Kini, Nemačkoj. Kada su u Nemačkoj pročitali jednu od Tarzanovih avantura koja je napisana za vreme Prvog svetskog rata i u kojoj je na karikaturalan način prikazan lik ubilačkog Huna Barouzove knjige su bile povučene iz prodaje na nekoliko godina.
Rasizam je predstavljao problem kod kasnijih adaptacija Tarzana. Tako je Dizni u svojoj adaptaciji iz 1999. godine pokušao da reši problem tako što je iz filma, osim Tarzana i njegovih prijatelja, izbacio sve ostale ljude iz džungle, a u ovogodišnjoj filmskoj adaptaciji se pojavljuje afro-američki vojnik i sveštenik koji osuđuje belgijske zločine počinjene u Kongu.
Možda Tarzana možemo da gledamo, ne kao seksistu i rasistu koji potčinjava Džejn, a prema crncima se ponašao kao prema deci, već kao prvog ekološkog superheroja – čoveka u recikliranoj garderobi od lokalnog materijala koji se bori da zaštiti prvobitnu džunglu od komercijalnih interesa?
Tarzan je bio prvi američki superheroj (iako nije imao super-moći). Bio je junak decenijama pre pojave Supermena i Betmena. Tarzan je produkt svog vremena sa svim zabludama i predrasudama koje su tada postojale.
U svakom slučaju, posle više od stotinu godina života na ovoj planeti, Tarzan je postao mit. A mitovi preživljavaju tako što se menjaju kroz vreme.
Svako je slobodan, pod uslovom da ima autorska prava, da ispriča svoju priču o Tarzanu.
Piše: Milan Aranđelović
