Branko Rosić rođen je 1964. u Beogradu.Početkom osamdesetih svirao je bas u pank bendu Urbana gerila, kasnije u elektro grupi Berliner strasse, diplomirao na Mašinskom fakultetu a onda se krajem osamdesetih obreo u novinarstvu. Radio je na Radiju B92 i Radio SKC, pisao za “Playboy”, “Cosmopolitan”,“Max”, “National geographic”,“Fame” i dnevni list “Press” i bio saradnik na knjizi Leksikon Yu mitologije. Zamenik je glavnog urednika magazina “Nedeljnik”. Roman A tako je dobro počelo, nedavno objavljen u izdanju Lagune, njegov je literarni debi. Junak romana je Dragan Lomić, marketinški stručnjak i spin doktor upleten u prljave političke i medijske spletke koje se u savremenom srpskom društvu kreiraju na potezu između medija, agencija za advertajzing i javnih i tajnih centara političke i finansijske moći. “Roman koji govori tačno ono što osećamo o životu u savremenom svetu koji diktiraju uspešni tranzicijski advertajzeri: životna praznina i lutanja, osećaj pustoši i prezasićenosti u sopstvenom postojanju– bez cinizma, ali sa dozom inteligentnog humora, saundtrekom koji odjekuje tokom čitanja – i utisak da čitalac nije jedini koji ne pripada ovom svetu”, rekla je o Rosićevom prvencu Biljana Srbljanović.

Ovo je vaš prvi roman. Zašto ste se otisnuli u književnost?

BRANKO ROSIĆ: Na svakih nekoliko godina ili decenija ja moram da pronađem novu zabavu. Tako sam iz bavljenja muzikom otišao na radio, pa onda u novine. Pre nekoliko godina sam osetio da je vreme za novi brejk – roman. Ali imao sam stidljivost pedesetogodišnjeg debitanta. Zato sam iz želje za zabavom prešao u rmbačenje, da bih dobio jezik, formu, stil romana. Kada sam to dobio, mogao sam da ga i objavim. Mislim da više nemam izbora da gasim neku buduću dosadu. Mator sam za fudbal, a siromašan da bih snimao tv serije kakve volim.

U poslednje vreme sve veći je broj domaćih autora koji kao okvir za radnju svojih romana uzimaju sive zone uticaja i moći savremenog srpskog društva koje se nalaze negde između politike, advertajzinga, glamura, društvenih mreža i medija. Pomenimo ovde romane iz Lagunine produkcije Rođeni zli Dušana Nedeljkovića, Headhunters Ivane Mihić, PR Aleksandra Ilića, pa i Urednik Marka Vidojkovića, a tu je i vaš roman. Kako objašnjavate ovaj trend?

U definisanju ovog trenda, pa i mog romana, prvo ću reći ovo: u Srbiji šljakaju samo dve stvari – marketing i kladionice. Skoro svaki drugi maturant odlikaš će na pitanje šta će upisati odgovoriti “marketing”, dok će oni koji o studiranju ne misle maštati o poslu u kladionici. I marketing i kladionice su pogoni za snove u zemlji u kojoj su samo snovi dozvoljeni. Marketing je u Srbiji često i oznaka za prodaju magle. Kampanja o nečemu što ne postoji. Pa zar to nije radio i Tito, ili pak Slobodan Milošević, kralj marketinga pre nego što će doći prave agencije. Nije on na početku obećao plate od dve marke koje su nas snašle u devedesetim već Zajam za Srbiju, švedski kapitalizam, odbranu nacionalnih interesa i na kraju svega je osećaj kao ono kad kupiš i imaš u rukama proizvod koji te je razočarao jer nije tako lep kao na reklami koju si video na tv-u.

Nisu li ovu zemlju posle petog oktobra vodili marketinški eksperti? Ako se bude snimala srpska verzija američke serije Mad Men, njujorška Medison avenija, ta arterija svetskog advertajzinga imaće u domaćoj verziji odgovor u Hilandarskoj ulici. Tu je bila locirana marketinška agencija Saatchi & Saatchi u kojoj su bili između ostalih i Dragan Đilas, a nedaleko od nje i agencija Spektra u kojoj su bili Milan Beko i Beba Popović. Nisu li oni posle rada u agencijama u devedesetim postali neki od važnih kreatora političkog i društvenog života Srbije?

Junak vašeg romana je marketinški ekspert Dragan Lomić, spin doktor,medijski manipulator i kreator prljavih političkih kampanja. Zašto ste odabrali jednu ovakvu ličnost za junaka svog literarnog prvenca? Da liste imali neki uzor iz realnog života i našeg političkog života za kreiranje njegovog lika?

Želeo sam da prikažem čitav taj proces transfera moći. Iako sam mašinski inženjer bez sekunde radnog staža u toj profesiji, ipak sam inženjer, pa ću tako i definisati junaka mog romana. Želeo sam da prikažem lika koji od motora sistema, koji čini biznis-politička elita, dobija angažman a sprovodi ga preko novinara tabloida i bulevarske štampe koji su točkovi –najamni radnici. To je sistem motor-osovina-točkovi. Moj junak je, dakle, osovina, i lik zadužen za vezu između naručioca i izvršioca. Ideju sam dobio u mandatu DS, u onom silnom razočarenju svih nas nekadašnjih glasača te i sličnih opcija. Okej, da li smo se nadali? Jesmo. Onako u najnaivnijim projekcijama govorili smo da ako establišment sadrži nekoliko značajnih likova novog talasa, jednog pankera, gomile priznatih umetnika… onda bi moglo da bude nešto s nama. Pa ni u Holandiji nema ministra koji je prašio u pank bendu. A šta smo dobili? Tabloide, treš televiziju, medijsko blato nepropusno za bilo šta iole smislenije… Govorim samo o onoj oblasti koju ponešto razumem kulturi i šire medijskoj sceni, a ne upuštam se u razočarenja ekonomskim koracima ili brzinom pridruživanja EU. Bio sam dosta dobro upoznat sa tom pravom i programiranom slikom srpskog društva kreiranom od DS-a, koja je bila toliko različita od projektovanog – naše slike “kako bi to sve moglo da bude”. Dakle, nismo dobili Idole već derivate “Nacionala” i sve što je išlo s tim. Legalizaciju svih sumnjivih privatizacija. Legalizaciju Miloševićevih oligarha. Legalizaciju čitave Miloševićeve scene i scenografije koja je armirana i predstavljena kao jedini mogući model ovog društva, a sve pod plaštom tržišta, diktata tržišta i da je sve na tržištu. Ta medijsko-kulturna slika društva nastavlja da metastazira i pod novom vlašću pa danas imamo to što imamo. Sve je isto, samo se menjaju igrači, a neki ostaju čak i isti. Zato je i glavni junak konvertit i kao takav je toliko prepoznatljiv i jasan onima kojima je jasan transfer moći u poslednjem mandatu onoga što se nazivalo demokratskom opcijom. Hteo sam da napišem neku vrstu Lovca u žitu srpske tranzicije. I sve u romanu je fikcija sa vrlo jasnim dodirnim tačkama u realnosti.Znao sam za mnoga tranžiranja žrtava, poput pakovanja seks-afere jednom političaru, bivšem predsedniku Skupštine, ili narko-afere jednoj našoj umetnici, skrojene od jednog velikog borca za slobodu pri čemu je kao izvršilac radova odabrana j novinarka tabloida koja radi za siću za koju teško da bi izvukla svaki dan crtu šunkarice, a kamoli kokaina. Znao sam za mnoge te afere, ali sam čitav roman ipak bazirao na fiktivnim epizodama koje ipak toliko zaudaraju na stvarne. Ipak, moj roman je triler, sa elementima detektivskog romana, nije prevashodno abeceda ili priručnik za prepoznavanje spinovanja ali je tehnologija istog bitan deo knjige… A svi derivati tranzicije su naravno bitni i tu su da bi pratili radnju i činili njen važan deo.

Lomić je dvostruka ličnost, “beogradski frajer, urbani kolumnista i marketinška sveznalica” i “uslužni radnik najprljavijih kampanja”. Za njega kažete: “Vanserijski registruje i objašnjava društvene anomalije u svojim novinskim tekstovima, a onda te iste anomalije podupire svojim kampanjama.” Koliko je vaš junak ličnost karakteristična za ovdašnju javnu scenu?

Glavni junak mog romana, Dragan Lomić, jeste junak našeg doba i ličnost karakteristična za našu javnu scenu. Pa zar poslednjih godina ne kusamo “javne radove”ovakvih konvertita. Onih koji praše društvenim mrežama, kraljevima blogova i Tvitera u kojima sebe nedvosmisleno definišu kao moralne gromade, a u pozadini su kreatori ili podržavaoci najgoreg treša, potkupljivi za šaku sendviča ili kreiranje nečijeg skupocenog, preplaćenog sajta. Bilo da je taj treš politički ili neki drugi koji su podržali svojim angažmanom. Ali oni zaista misle da su moralne gromade i da je to neupitno. To misli i glavni junak mog romana koji vanserijski registruje društvene anomalije u svojim kolumnama, ali ih podupire u svojim političkim kampanjama koje radi po narudžbini i za veliki novac. Taj neprirodni zakon spojenih sudova besprekorno funkcioniše kod mnogih eksperata naših života koji su svi odreda preživeli junaci svih transfera moći od 5. oktobra pa do danas.

Lomić ne živi život kakav bi hteo, ali za čim lično, intimno, on zapravo čezne? Šta bi on radio u neko drugo vreme, recimo početkom osamdesetih?

Početkom osamdesetih on bi verovatno imao bend. Ili bi radio na nekom radiju gde je uostalom i radio. Čitav njegov problem nastaje što je on i dalje u želji da ima bend i radi na radiju. Da bude svoj kao iz osamdesetih, a da mu ostane kreditna kartica i kapacitet za obilne doze iz bankomata kao što mu je omogućava sadašnja pozicija u društvu. Ali tu nastaje taj njegov kratki spoj sa dalekosežnim posledicama. Narodski, hoće i jare i pare, jare iz osamdesetih i pare iz dvehiljaditih.

U novinarstvu ste dugi niz godina,poznajete i lice i naličje novinarskog posla. Kako biste ocenili medijsku scenu danas?

Rekao bih da mediji savršeno i odslikavaju i oslikavaju sve one negativne strane ovog društva. Kada pišu o korupciji, pljačkama, kriminalu, huliganima (okej, to ako se usude), prostitutkama (okej, to ako pada tiraž), tu su potpuno u pravu i potpuno verno prikazuju Srbiju i njeno društvo. No problem je kada ti isti mediji pokušavaju da odslikaju one nazovi pozitivne aspekte. Kada pričaju o “Beogradu na vodi”, o uspešnim reformama, o vrhunskim eksport-import dilovima, o strancima koji se grabe o naše najamne radnike. E, tada postaju lažljivi do prezrenja.

Baš zato je namera većine dnevnih novina da koriste svaku priliku i formiraju naizgled realan život. Toga ima u mom romanu, ali i svakog dana. Dnevne novine su postale partijski bilteni u većoj meri nego što je to nekad bilo u slučaju lista “Komunist”. U to doba smo imali makar te srednje strane koje su bile benigne ali i zanimljive pa čak je i kritika baleta imala publiku. Danas su i srednje, zabavne, strane novina deo partijskih biltena jer se čak i preko tih spodoba koje su centralne ličnosti tih strana rezervisanih za zabavu vrši “ometanje istrage” koja treba da nam pokaže šta su zaista pravi problemi ovog društva. Čak i u Hrvatskoj smo svedoci da popušta tenzija naslovnih strana. Kod nas nema ni nagoveštaja jer je čitava medijska scena postala uslužni servis hirurške intervencije koju izvodi svaka vlast od Miloševića do danas, a to je krpljenje dupeta čiji su skalpel i konac ili sise, ili politička afera ili sočna crna hronika.

U vašoj novinarskoj karijeri imali ste priliku da se sretnete sa većim delom naše javne scene. Koje događajei susrete iz vaše novinarske karijere naročito pamtite?

Kao najsvežije, pamtim intervju sa nekadašnjim frontmenom benda The Smiths, Morisijem. To je bio dug mladosti i kao takav i veliko zadovoljstvo i prekid novinarske rutine. Pamtim, na prvu loptu, kako mi Neda Arnerić kuva kafu dok traje intervju na koji sam došao Šindler liftom pa je pitam, zbog Šindlerove liste, da li ima makar mililitar jevrejske krvi. Pamtim Vučića koji mi je prvom priznao da voli Franc Ferdinand, i Borka Stefanovića dok u zgradi Ministarstva inostranih poslova pričamo o uticaju pank grupe Kleš. Pamtim Enkija Bilala koji mi je otkrio da je bio talentovani fudbaler Zvezde pre nego što je otišao u Pariz. Seku Aleksić s kojom igram fudbal u dresu Čelsija dok pričamo o holandskoj fudbalskoj i onoj drugoj travi. Pamtim Zvezdana Terzića koji kaže da je i zatvor za ljude pa je i on boravio u njemu baš kao i njegov omiljeni pisac Frederik Begbede. Pamtim intervju s Biljanom Srbljanović posle koga je pročitala prvu ruku mog romana, ohrabrila me, pohvalila me, posavetovala me i na kraju napisala preporuku na koricama. Razgovarao sam gotovo sa svima onima koji se mogu podvesti pod onaj profani naziv “kulturna elita” – sa piscima, režiserima, glumcima, intelektualcima na “javnim radovima”. I svi ti razgovori me podsećaju na pričanje istomišljenika koji ne mogu ništa da promene. Redovno registrovanje da nam je loše ali da više nema recepta za to da nam bude bolje i da nam zapravo nikad i neće biti bolje. Čak da odsustvo nade i krajnji pesimizam se može proglasiti krajnje optimističnim u onom delu da smo bar svesni stanja stvari i da smo izlečeni od nadanja da će se nešto promeniti. Ponekad se u čitanju misli tih britkih intelektualaca zanesem i zaboravim ali se ubrzo i prisetim da neki od njih dolaze iz onih političkih partija koje su htele da ukinu Darvina, Exit, Residentse na Kolarcu.

U romanu vaš junak deli sa vama neke vaše lične sklonosti, što je poznato svima koji prate vaš novinarski rad – rokenrol, London, fudbal, televizijske serije, ljubav prema medvedima. Možete li ukratko da objasnite ove lične fascinacije, odnosno: na čemu se temelji vaša lična mitologija?

Lična mitologija se zasniva upravo na ovim stvarima koje ste nabrojali. Na rokenrolu koji me je odredio za ceo život jer sam preko onih lista na poslednoj strani “New Musical Expressa” počeo da zaista čitam knjige i to one koje su preporučivali članovi mojih omiljenih bendova a ne profesorka srpskog. Tako sam preko rokenrola ušao u književnost ali i u novinarstvo i zauvek izbrisao granicu između onoga što su moji roditelji smatrali neozbiljnim i kao hobi a ne za ozbiljan posao. Ali mi je upravo neozbiljni hobi postao ozbiljan posao. Fudbal su jedinih 90 minuta u kojima se čitav život stavlja na stend baj. I danas se često uspavljujem kao Nik Hornbi – zamišljajući i sećajući se ključnih utakmica. London je grad koji me je odredio i koji je, i pored toga što je danas potpuno konzumentska metropola s minimumom bunta zbog koga sam ga zavoleo, i dalje magično privlačan pa i u tome da me natera da u njemu napišem drugi deo romana na keca. Ljubav prema medvedima je konstanta od prve igračke koju mi je kupila baka pa do podrške zaštiti ovih životinja kroz akciju spasavanja medveda iz ruku mečkara koje susprovodili Pavel i Branka Paško koja mi je baš juče rekla da u meni ima nešto medveđe– a to nije kilaža već priroda. Uzbudljivost novih tv serija me je naterala da u romanu dobijem naboj trilera kakav sam voleo u istim tim tv proizvodima. I sve te fascinacije sam pustio na dvesta i nešto strana mog prvog romana. One su ili scenografija ili glavne sporedne ličnosti.

Svirali ste početkom osamdesetihu Urbanoj Gerili i Berliner strasse. Šta je ostalo od rokenrola i pank pobune?

Iz sve snage se trudim da ne budem deda panka. Još više se trudim da se oslobodim u obraćanju bilo kakvih naslaga nostalgije i zabluda koje idu iz nje. Ali počeo sam da sviram u vreme kada je rokenrol u ovom gradu, u Srbiji i ondašnjoj Jugoslaviji bio bitna stvar. Sada smo svedoci da se i u analizama rokenrola u SFRJ prilazi na dva načina. Prvi je nostalgija i kako je sve bilo bolje, a drugi je teorija zavere po kojoj je rokenrol u SFRJ gurao Savez komunista da bi pokazao s jednes trane da mladi imaju svakakve slobode a s druge da pasivizira omladinu jer je rokenrol zapravo bezopasan pa onda daj ga mladima da se izlude. Po mom mišljenju rokenrol je nekada bio bitan ali bitan iz sasvim prirodnih razloga. Nije ga patentirala Udba. Iz rokenrola ili uz rokenrol nastala je odlična omladinska štampa, odlične emisije koje su promenile televiziju i kao glavno, što nam danas nedostaje – osećaj da je svaka godina bolja od one prethodne. Možda su i političari tada želeli da im omladina bude pametnija pa su Nagradu Sedam sekretara SKOJ-a dobijali Pankrtia ne vedete treš žanra koje su bile oporezivane kao šund. U tim vremenima su u Beograd stizale novinarske ekipe najčuvenijeg muzičkog magazine “New Musical Express” da napišu o panku i novom talasu u Beogradu i Jugoslaviji. Sada je sve drugačije. Rokenrola nema pa čak se često to opravdava njegovom nebitnošću koja je nastala iste sekunde 5. oktobra u kojoj je svrgnut Milošević. Da li je srpski rokenrol umro onog trenutka kada su narodnjaci otkrili kokain a rokeri Nikolaja Velimirovića? Ne znam. Ali znam da je omladina postala užasno uniformisana. Mi smo se intenzivno trudili da budemo drugačiji. I izgledom, naravno. Današnji tinejdžeri gotovo da izgledaju identično. Pre neki dan mi je drug rekao da je gledao klince na školskom odmoru i da su svi oni odreda imali iste patike. Isti model najki patika bez ikakvih varijacija. Čak istu boju. Možda je i ta uniformnost razlog što mladi, za razliku od moje generacije, sanjaju o pravoj uniformi i skoro plebiscitarno žele povratak služenja vojnog roka.

Poznat ste navijač Čelsija i OFK Beograda? Zašto ova dva kluba?

Možda je odgovor u jednoj reči – Borota. Zbog golmana Petra Borote počeo sam da navijam za OFK Beograd. Bila je utakmica na Marakani između Zvezde i OFK Beograda. Na nju me je, kao poluzvezdaša i polaznika prvog razreda osnovne, vodio otac kompletno OFK-ovac i onda je izašao na teren Borota, potpuno drugačiji od ostalih. S kačketom, dugačkom šorcu, harizmatičan i problematičan, i ja sam postao već u prvom poluvremenu navijač OFK Beograda. Moj drug mi je pre tri godine rekao: “To što si se opredelio za Borotu značilo je da si se opredelio za rokenrol.” I jeste bilo tako. I onda je Borota otišao u Čelsi, ja sam već bio panker. Čelsijev stadion se nalazio i tada, baš kao i sada, iznad Kings rouda koji je bio meka panka. U Kings roudu se nalazio butik SEX od Vivijan Vestvud, tadašnje devojke Malkolma Meklarena. U tom butiku su stvoreni Sex pistolsi. Tu se i šetao legendarni pank lik Pet Mark, koji je na glavi imao istetovirano Čelsi. Tako da je Čelsi oduvek bio više od kluba i fudbala. Danas je kvart Čelsi i dalje zanimljiv i nađe se tu otkačenih likova, ali, iskreno, tu više nema ničega provokativnog. Ipak, pokazatelj je vremena pa se tu može videti perverzno pokazivanje moći arapskih šeika koji urliču duž Kings rouda u svojim pozlaćenim ferarijima čiji odsjaj sa hauba provocira prolaznike. Mogu se videti i ruski oligarsi koji bentlijima špartaju Kings roudom a jedan od njih, Roman Abramovič, postao je vlasnik kluba Čelsi koji u godinama u kojima sam ja počeo da navijam za ovaj klub, krajem sedamdesetih, nije znao za pank kao ni za pank bend Čelsi koji je prašio Londonom kojim sada ovaj ruski tajkun gospodari. To što na Čelsijevom stadionu sa razglasa svira i Kaljinka i Madness je slika ne samo ovog kluba već i današnjeg Londona. I toga ima i u mom romanu.

Nastavljate s pisanjem?

Da. U glavi imam već drugi roman, koji je nastao pre izlaska prvog. Ali, gotovo svi ljudi koji su mi slali usmene, mejl ili sms komentare na moj roman imali su jednu zajedničku stvar – želju da nastavim sa avanturama Dragana Lomića i u sledećoj knjizi. Nažalost, neću se obogatiti od pisanja, pa ni od prvog romana, takoda se gubi jedan od važnih razloga zbog kojih filmovi, serije, knjige najčešće dobijaju svoj produženi život.

Autor: Marko Dinić
Izvor: Vreme

Comments

comments

Related Posts