Pre nego što sam se latio čitanja ove knjige, razmatrao sam šta bi mogao značiti njen naslov. Prepuštajući se generalizaciji sveukupnog urbanog mentaliteta što u sopstvenoj idolatriji vlastitu genijalnost i umeće izdiže na nišu kakvog nepostojećeg kipa (koji ne postoji, ali će se, smatraju oni, sigurno podići), mislio sam da se u izlogu knjižare javlja još jedan prkosan, grub, razočaran pa u to i gnevan glas, koji od jutra mrzi druge, a od ponoći sebe, i kome ništa nije potaman, pa psuje i grdi sve i svja, na pasja kola, a priču mu već, od prve linije, možeš raspoznati. Lako za predikciju, razonodno za ubijanje još jednog sivog popodneva, utopljenog u meteorologiji kakvog sudnjeg dana. Tako se ja lakomisleno poduhvatam zadatka, kad, pre bilo kakve introspekcije, citat, Šopenhauer, onaj navod o mornaru, i pomišljam: „Ova ima hrabrosti kad sa Arturom počinje“. I onda, tu odmah iza, prva stranica: „Čak je i pesničenje prestalo da pomaže, a glavu mi je jedino smirivala pomisao na neke ogromne tregerice okačene o oblak, sa kojih bih visila, ljuljala se i posmatrala sve pod sobom“, i pljusak, kanonada, prštanje asocijacija, verbalizacija, metafora…Momentalno ispravljam sebe: „Boldvine, pročitaću te.“
Nisam znao šta da očekujem, ali znam šta sam dobio. Mogao bih i kasnije reći, ali što čekati: Niko o nama pre Milice Vučković nije ovako pisao. Valjalo bi reći i ko smo to „mi“. Jedna od mnogih napuštenih, demobilisanih, navrat-nanos pravljenih generacija, ali kojoj se niko još nije setio da napiše ne nekrolog (imamo valjda i mi nešto da damo), već oproštajnu notu, i to od bilo kakve nade, pouzdanja i posedovanja smisla u ovome gde smo tako nesigurni krenuli. Gde, to se i ja pitam, evo već punih dvadeset i devet godina (moja životna dob), a Milica Vučković tek dve godine više. Nije neka razlika, tek što se mastilo sa fakultetske diplome osušilo, a depresija usled nezaposlenosti počela da vrti točak nervne apokalipse. Mada za te dve godine možda je nastajao ovaj roman, ova knjiga za koju bi tako rado prišio epitet „roman generacije“, no plašeći se grandilokventnosti ovog izraza, rabljenog u više navrata u više pogrešnih svrha, odustajem. Ali ne stajem dok ne prikažem ovu knjigu. Ona nam dolazi od akademske slikarke (slikari su tako poželjni u književnosti: videti biografije Miće Popovića i Živojina Pavlovića), tridesetjednogodišnje Beograđanke, sa slivenom rečenicom koja ne prestaje da teče čak i kad joj stavite sve moguće znake interpunkcije, a vokal glavne ličnosti, Nađe, se čuje kao svedok na sudskom procesu protiv prazne čaršijske galame i vike. Boldvin je roman bez teze, ali utiska koji teško može izbledeti, pa čak i u situacijama kad se vratite klasicima i nagutate se Tolstoja, Mana, Hesea, Кafke. Ambicija ne postoji na nivou fabularne konstrukcije, još manje u idejnom okviru. Nema ni filozofije koju treba odgonetati, ni pouke koja je unapred zacrtana. Tek bola koji se neprestano budi, a protiv kojeg je i „pesničenje prestalo da pomaže“. Boldvine, moj Boldvine.
Boldvin je bol koji nema ni očeve, ni pretke. To je nepoznata bolest, koja nema pandan ni sa jednom drugom, i koja se javlja niotkuda, sa sumnjivim objašnjenjima da će prestati kad prestane i fizički rast. Junakinja se muči da otkrije šta je to, nejasne su tegobe koje joj uzurpiraju organizam, kad jednog dana u poseti ginekologu saznaje da ima visok šećer i hormonski disbalans, te je proglašena alkoholičarkom. Pije od svojih ranih dana, na raznim privremenim poslovima, i mogao bih reći da je razumem, identifikujem se s njom, i to ne samo zato što delimo omiljeno piće (viski) nego zato što razumem šta znači kada život ispadne onako kako nisi očekivao. „Porušeni ideali“, eto sjajne oznake, preko konsultacije sa naslovom romana Svetolika Rankovića. „U svojoj državi, tamo gde ne pripadaš“, dodaću još ja.
Mislim da karakter Nađe ima da zahvali karakterizaciji kod Biljane Jovanović, koja je prva počela da uvodi jake ženske likove u srpsku književnost, i to ne u odnosu sa drugim akterima, već isključivo u okviru svojih ambicija, raspoloženja, ideala i grešaka. Nađa poseduje stav koji ima neskrivenu potrebu da se izrazi, van nametnutnih pravila i ograničenja. Ona zna ko je- za nju limiti ne postoje. Svojevoljno dolazi u rehabilitacioni centar (za odvikavanje od pića) i silno se nakostreši kad je doktor Vanja nazove „pacijentom“. „Ona nije prokleti pacijent, dobrovoljno je ovde!“, nekako tako misli dok ulazi u dijaloge sa Isidorom (ženom iz iste radne grupe), Mirnom (Vanjinom asistentkinjom), upravnikom Draganom, a jedini koji je sposoban da je razume je Miško, barmen, s kojim se poistovećuje, budući da je dugo po kafićima teglila koru teško zarađenog hleba. Paralelno, ali nikad istovremeno, teče i priča o odrastanju. Još je kao mala Nađa u sebi budila feministička, tvrda, nepotkupljiva uverenja, pa nije htela čuti majčin savet i otići u perspektivnu arhitektonsku branšu, već ostati odana ljubavi, to jest književnosti. Što nas dovodi do studija, i prekog nagona da se otarasimo dosadnih kolega, nadaleko poznatih „bubalica“ i zagrebemo malo od života. Međutim, vrlo brzo shvatiš da život zapravo ne postoji. Da postoje uloge, funkcije, avatari, profili, adresari, a tebe, nažalost, nigde među njima. Jer pozicije su, mili moj, već podeljene. Zakasnio si. Nečije tate i mame su te prestigle. Ali ne treba ostati skrhan, još jače treba gristi, jer jednom će se udica zategnuti. Nađa se pita: „Pitam se odakle pitonu ideja da može da proguta tele, tu telesinu toliko veću od njega? (…) Piton mora da je bio toliko gladan da nije imao izbora.“ Zato, nemojmo biti kukavice, već otvorimo usta i isturimo zube.
Boldvin se može čitati i kao bolest koja pobeđuje. Кombinacija maternjeg i prevedenog engleskog jezika ni u ludilu nije ispravna, ali je umetnički opravdana. Ostaviti „bol“ dodati „d“ (prevedeno „the“), i „vin“ čitati kao „win“. Dakle, BOL theWIN. Кao Joe DiMaggio. Кao Oscar De La Hoya. Кao Leonardo Da Vinci. Samo, ovde se o našem bolu radi. O našoj malodušnoj i turobnoj svakodnevnici koja će nam postati ilegala. Ali bol neće otići. Bol će pobediti. Jer Bol je naše Vreme.
Piše: Ivan Đurđević
