Rečima Kormaka Makartija- „Knjige se prave od drugih knjiga“, pa je tako svako pisanje na neki način vraćanje duga piscima koji su bili od formativnog značaja za autora. Ponekad se ovaj dug vraća , kao suptilni omaž ili pripadanje zajedničkom imaginarijumu, a ponekad pisci neskriveni šetaju kroz romane , negde između llterarnih tvorevina i osoba koje su zaista bili.
Roman Poslednja stanica, Jay Parinia preuzima na sebe težak zadatak da opiše poslednje dane Lava Tolstoja ispunjene religijskim i političkim sumnjama , kao i neizdrživom porodičnom situacijom. Kao što je, poznato Tolstoj svoj životni put završava na železničkoj stanici oko koje se okupljaju novinar i znatiželjnici ,pokušavajući da čuju poslednje reči velikog književnika.
Autor se u opisu dinamike Jasne Poljane , bogato oslanja na dnevnike koje su vodii Tolstojeva supruga Sofija , ćerka Saša , izdavač Vladimir Čertkov kao i sam Tolstoj. Odlomci iz pisama koje je Tolstoj razmenio sa Gandijem i Šoom takođe su korišćeni ,kao i nekoliko pasusa iz trakta Šta nam je činiti.
Okosnicu romana predstavlja sukob između Sofije Tolstoj i mladog izdavača Čertkova , koji veruje da luksuzni život grofa i poznatog pisca nije u skladu sa načelima koje je Tolstoj usvojio, boreći sa se religioznom krizom. Parini uspeva da svakom od likova da autentičan glas i tako izbegne najveću opasnost ovakvih romana- da najsnažniji Tolstojev glas ne zagluši ostale.
The Final Recollections of Charles Dickens je istorijski roman prolifičnog autora i novinara Thomasa Hausera , pisan kao triler , sa snažnim osećajem za atsmoferu, tako da se može tvrditi da bi se verovatno dopao samom Dikensu.
Roman je koncipiran kao isposvest Dikensa na samrti , sa posebnim fokusom na njegove rane godine, dok je još bio novinar koji traži svoje mesto u literarnom svetu. Mladog Dikensa unajmljuje bogati industrijalac ne bi li promovisao njegove poslovne poduhvate u svojoj kolumni u Evening Chronicle. Ovakva postavka ostavlja prostor da se istraži najpotentniji aspekt Dikensovih romana- klaasni odnosi. Svet bogatih industrijalaca ispunjen je intrigama, glasinama u ubistvima počinjenim u mladosti, prostitucijom i uopšte korupcijom svake vrste. Tu je i viktorijanska policija sačinjena podjednako od saučesnika i iskrenih i entuzijastičnih boraca protiv nepravde.
Uz ovo- neostvarena ljubavna priča između Dikensa i žene njegovog poslodavca baca zanimljivo svetlo na ulogu žena u životu velikog pisca, pogotovo na neispunjen i neuspešan brak u kome se osećao zarobljenim.
Autor neobičnog romana Any Human Heart , William Boyd uglavnom je poznat po divnoj i komplikovanoj prevari koju je izveo sa svojom biografijom Nat Tate-a. Naime, Boyd je napravio literarnu senzaciju promovišiću biografiju malo poznatog američkog slikara Nat Tate-a, ekspresioniste , koji je u nastupu kreativnog ludila uništio skoro sve svoje slike. Nakon nekoliko promocija , predavanja i članaka uglednih likovnih kritičara ,koji su složno govorili o značaju ovog slikara i važnosti njegovog ponovnog pojavljivanja u kritičarskoj javnosti, Boyd je otkrio da Tate zapravo- ne postoji i da je sve bila kompleksna prvo aprilska šala.
U sličnom maniru Any Human Heart je sastavljen od dnevnika i pisama izmišljenog američkog pisca Logan Mountstuart, koji za života biva oduševljen pisanjem, stiče slavu ,pada u depresivne krize i postaje alkoholičar, povlači se iz javnosti odlazi u Afriku.
Tokom svog životnog puta Mountstuart sreće gotovo sve važnije autore prve polovine dvadesetog veka – svađa se sa Virdžinijom Vulf , kratko razgovara sa Džojsom u Parizu , prijateljuje sa Hemingvejem u Španiji i Frankom O Harom u Njujorku. U rekonstukciji života postojećih autora Boyd je precizan i posvećen, navodeći i izvore i fusnoste. Ipak na insistiranje samog autora naslovu knjige dodata je reč “roman”, što upućuje na fiktivnu prirodu cele knjige.
Britanski autor i režiser Iain Sinclair stekao je reputaciju kao književni inovator i čudak posebno fasciniran konceptom psihogeografije – okultnom praksom fokusiranom na iskustva nastala besciljnim lutanjem kroz gradove i uživanjem u ilegalnim supstancama. Njegov roman Edge of the Orision, bavi se u pravo ovim temama, a za svog protagonistu ima britanskog romantičnog pesnika Johna Clare-a.
John Clare je 1841. pobegao iz ludnice u kojoj je, u skladu sa naukom svoga doba, na vrlo okrutne načine „lečen“ od šizofrenije. Detaljno proučavajući njegov tri dana i osamdeset milja dug put kroz šumu, londonska predgrađa i sam London Sinclaire istražuje odnos između kreativnosti , mentalnog zdravlja , urbaniteta, magije i izmenjenih psiholoških stanja- pomalo nalik na Hantera S Tompsona, smeštenog u viktorijansko doba.
Na ovom putovanju Clarea, osim izgubljenje ljubavi, supruge Ane (mrtve već tri godine u trenutku kad se beg iz ludnice dešava) prate i romantičari Kits , Blejk , Šeli , kao i još nerođeni autori Beket i Džojs sa kojima opsednuti pesnik vodi inspirative razgovore o književnosti i životu, a u jednom trenutku na scenu stupa i mag Alan Mur , proslavljeni strip autor i lični prijatelj Sinclairea (koji ga je i uveo u svet psihogeografije).
Piše: Jan Kanja
