Još jedna antologija izašla je iz pera Umberta Eka, medijevaliste, lingviste, i danas možda najslavnijeg italijanskog romanopisca. Posle Istorije lepote i Istorije ružnoće (Plato, 2004. i 2007) i Beskrajnih spiskova (Plato, 2011) na red su stigle mitologija i legende, posmatrane iz ugla geografije mašte. Tako smo dobili Istoriju mitskih zemalja (sa italijanskog preveli Mirela Radosavljević i Aleksandar Levi), nastalu na ovoj traci Ekove proizvodnje tematskih dajdžest interdisciplinarnih hrestomatija po principu stare narodne izreke da ako se nešto pokazalo kao dobro onda ga ne treba menjati.
Prve dve antologije pregled su ideja o Lepoti odnosno Ružnoći kroz vekove, dok su Beskrajni spiskovi posvećeni čovekovoj potrebi da pravi liste predmeta, mesta, bogatstava… kojima u sveopštem haosu oko sebe uvodi red bar u svoj život. Istorija mitskih zemalja okreće se idejama o svetovima i mestima koje su odvajkada ispred nauke i tehnike golicale čovekovu maštu. Tako prednjačeći, prekoračivale su i najluđu imaginaciju, doživljavale bumerange razočaranja pa čak i podsmeha. Ipak, dovodile su i do otkrića koja danas predstavljaju one najšire horizonte ljudskog napretka.
Svaki od ovih tematskih pregleda uređen je po poglavljima sa Ekovim uvodom, iza kojeg slede odabrani odlomci iz književnosti i druge literature; paralelno ih prate galerija vrhunskih umetničkih dela ali i stripovi, fotografije i ilustracije. Knjiga sadrži i geografske mape i karte izmišljenih teritorija, putovanja i avantura, neobičnih susreta sa dalekim krajevima i njihovim stanovnicima; najveći deo njih živi u mitovima i legendama, u maglama tajni koje, međutim, i danas imaju nove poklonike.
Teme koje Eko bira neobične su i upravo ta njihova retkost može da obogati, ali i ograniči književno-esejistički trud uložen u tekst. Vrhunac kreativnosti postignut je u Istorijama Lepote i Ružnoće, u kojima je do potpunog izražaja došlo umeće i pisca i lingviste, filozofa i erudite. Sužavanje mitova i legendi na teritoriju u Istoriji mitskih zemalja nametnulo je suspregnutu naraciju: u Ekovim uvodima ima manje inspirativnih uzleta, manje reminiscencija i imaginativnosti. Sem u nekim poglavljima u kojima prepoznajemo onog starog Eka, pronicljivog, ironičnog i nadahnutog, u većini tekstova kao da ga je more podataka gušilo, tek povremeno mu dopuštajući da bude onaj na koga smo navikli. U takvim poglavljima zablista poznati Eko, suvereni vladalac države Znanja i bravurozni mislilac koji svakom rečenicom vodi u neotkrivene prostore.
Knjiga ima petnaest poglavlja – Ravna zemlja i antipodi, Biblijski krajevi, Homerovi krajevi i sedam svetskih čuda, Istočnjačka čudesa, od Aleksandra do prezvitera Jovana, Zemaljski raj, Ostrva blaženih i Eldorado, Atlantida, Mu i Lemurija, Poslednja Tula i Hiperboreja, Seobe Grala, Alamut, Starac sa planine i asasini, Zemlja Dembelija, Utopijska ostrva, Solomonova ostrva i Južna zemlja, Unutrašnjost Zemlje, polarni mit i Agarta i, najzad, Otkriće Ren le Šatoa. Prate ih indeksi, bibliografija korišćenih prevoda na srpski (uvek podstrek na čitanje dosad nepročitanog ), opšta bibliografija… Eko kaže da piše o krajevima koji su pobuđivali maštu i stvarali utopije i iluzije, a za koje su mnogi zaista poverovali da negde postoje. To nije dokazano, no, nije ni isključeno da su postojali; iskonskoj želji čoveka za otkrivanjem nepoznatog ne sme se podsmevati jer postoje zemlje o kojima se maštalo, pisalo, raspravljalo, pa na put i krenulo da bi druge, nove, bile pronađene. A tu su mesta koja i danas postoje, i još ih prate mitovi i legende nastali vekovima unazad.
Ovo tajanstveno područje gde se pored vremenskih ređaju antropološki, etnološki i psihološki slojevi, Eko u većini poglavlja ostavlja na informaciji; tamo gde njegov komentatorski i polemičarski duh ne može da odoli izranja osnovna ideja knjige – odnos stvarnosti i iluzije, laži i istine. Zbog toga ova knjiga najviše podseća na Ekov nepravedno zapostavljeni roman Baudolino, do guše u mitu i utopiji, u prividu koji teži da se ukotvi u realnosti. Možda je zato uvod u poglavlje Utopijska ostrva među najboljim u ovoj antologiji. Pisac razvija niz asocijativnih paralela između utopija i distopija, izmaštanih slobodnih društava koja lako prelaze u antiutopiju u kojoj je sloboda ukinuta. Tako Utopijska ostrva geografski šetaju do današnjih dana, uz podršku Platona, Mora i Kampanele ali i Orvela, Hakslija i Bredberija, čijim delima 21. vek može uskoro sasvim poništiti osnovnu ideju, pretvarajući ih u zabavnu literaturu za tinejdžere. Na istom talasu inspiracije uzdižu se i poglavlja o Atlantidi i Hiperboreji, čije su mitove i legende o arijevsko-nordijskoj rasi nacisti zloupotrebili na način neviđen u ljudskoj istoriji.
Slična zlokobna misinterpretacija danas preti i legendi o Alamutu, tvrđavi koja je zaista postojala (današnji Iran), a čiji se ostaci još mogu videti. U njoj su šiiti obučavani za politička ubistva, i oko nje su iznikle priče o Starcu sa planine koji je svojim sledbenicima pružao iluziju raja uz pomoć droge i prostitutki, pretvarajući ih u slepe izvršioce njegovih naredbi. Mit o Alamutu oživljava u trenucima kriza između hrišćanstva i islama, što je vidljivo posle 11. septembra 2001; od tada svet hoda po ivici noža pa je baš zbog mogućih zloupotreba čudno da je izostalo Ekovo dublje razmišljanje na ovu temu (mada i ona ne pripada knjizi). To iznenađuje jer je pisac veliki prostor posvetio, za manipulaciju beznačajnim, avanturističkim mitovima o Gralu, Sionskom prioratu i Ren le Šatou, koji se i danas stvaraju na falsifikatima, a sa posebnim žarom secirao Den Braunov Da Vinčijev kod.
Začuđuje i što se u Ekovom izboru tekstova o tvrđavi asasina nije našao odlomak iz svetski poznatog romana Alamut slovenačkog pisca Vladimira Bartola. Prevedena na više od dvadeset jezika, ova knjiga koja je objavljena 1938. u osvit Drugog svetskog rata govori o alamutskim fedajinima ali meta su joj manipulacija i pokoravanje. Interesovanje za nju počelo je krajem prošlog veka, a poraslo posle 2001 (Prometej, 2006). Bartolov Alamut preveden je na italijanski jezik 1989. i na zadnjoj korici nalaze se pohvalne reči Umberta Eka.
Knjiga Istorija mitskih zemalja u celini, ipak, daje odličan pregled najvažnijih mitova i legendi o krajevima koje je stvorila ljudska mašta. Njihovi koreni račvaju se u različitim univerzumima koje živimo – u onima naše imaginacije i onima iz realnosti. Istiniti su u onoj meri u kojoj želimo da verujemo u njih.
Izvor: Danas
