Mislio sam da je moda takozvane migrantske književnosti započeta devedesetih završena sa prvom decenijom 21. veka. Fama oko Amerikane pokazala mi je da sam pogrešio. To što tužne priče o ljudima iz bivše, ratom zahvaćene, Jugoslavije koji svoju sreću pronalaze po Nemačkama, Amerikama i Engleskama na Zapadu više nisu kul, ne znači da je među ljubiteljima književnosti u zapadnim demokratijama presušilo interesovanje za stravične sudbine ljudi iz Trećeg sveta.
Migrantska književnost, budući da je isključivo namenjena osetljivim stomacima zapadnog (da ne kažem mršavog, belog protestanta iz Njujorka) čoveka, se gotovo uvek zasniva na istoj premisi. U tim knjigama postoje zemlje u kojima su ljudi progonjeni zato što pripadaju drugoj (pogrešnoj) naciji, veri, polu, seksualnosti… Onda oni, trbuhom za kruhom/hlebom, napuste svoja vekovna ognjišta kako bi svoju sreću potražili na pločnicima Londona ili Njujorka. Na početku je za njih sve novo, ali ubrzo se adaptiraju, odbace stara verovanja, običaje i manire i postanu mršavi, beli protestanti iz Njujorka. Te knjige su uglavnom veoma politički obojene i zbog ostrašćenosti i pristrasnosti kojom obiluju su i veoma loše. Ali prijaju zapadnom oku, uhu, grlu i egu koji vole da o sebi i društvu u kome žive misle kao o Raju na Zemlji. Ocrniti zemlju porekla i osvetliti zemlju dolaska je ono što takvim knjigama garantuje uspeh, ali ne i kvalitet. Naprotiv.
Za razliku od takvih knjiga, postoji i drugačija vrsta migrantske literature. O porodicama koje ne beže od rata, silovanja ili spaljenih sela već o onim ljudima iz više srednje klase koji napuštaju svoje domove i odlaze u potragu za stabilnošću i slobodnim odlučivanjem o svom načinu života.
Takva je knjiga Imenjak Đampe Lahiri, a takva je i Amerikana Čimamande Ngozi Adiči. O knjizi Imenjak je stvarno sve već rečeno i ako je do sada niste pročitali svakako bi trebalo to da učinite.
A šta je sa Amerikanom?
Priča počinje u Nigeriji osamdesetih godina. Zemlja je pod vojnom diktaturom i sistemskom korupcijom. Uspevaju samo oni bliski vladajućoj kliki, spremi na svakakav kompromis i savijanje kičme. Ljudski život je gotovo bezvredan, beda je obezvredila svaku pomisao na dostojanstvo ili integritet. Tela mladih iskorišćavaju bogataši, a duše starih sveštenici svih vera.
U takvoj zemlji dvoje tinejdžera, Ifemelu i Obineze, strasno se zaljubljuju jedno u drugo. Oni su studenti, ljubitelji klasične književnosti i moderne Amerike (Ifemelu sanja o svom životu u Americi u porodici poput one doktora Hakstabla iz Kozbi šoua), potiču iz porodica niže i više srednje klase i želja im je da odu u Ameriku. Ifemelu je lepa, pametna, samouverena, nezavisna mlada žena koja želi da uspe u životu. Ali ne po svaku cenu. Ne želi da bude poput njene tetke koja je svoj prividan uspeh postigla tako što je postala ljubavnica lokalnog generala. Za razliku od tetke koja je, da bi dobila sve drugo, morala da se odrekne sebe i svoje samostalnosti Ifemelu želi upravo suprotno – da pronađe i sačuva sebe.
Tu nezavisnost njeni sugrađani doživljavaju kao vid ekscentričnosti.
Ifemelu odlazi na studije u Ameriku i tamo se po prvi put u svom životu suočava sa rasizmom. Ta tema je za nju tako fascinantna da zbog toga počinje da piše blog (tada novi medij) koji se bavi temom pitanja rasizma u Americi na granici vekova i dva milenijuma.
Obineze, sa druge strane, ne dobija vizu za Ameriku i pokušava da svoju sreću pronađe kao ilegalni imigrant u Londonu gde, kao odličan diplomirani student i sin profesorke univerziteta, mora da čisti klozete. Ekonomski uspeh postiže tek sa povratkom u Nigeriju kada postane deo zloglasne ekonomsko-vojno-političke elite.
Veze između Ifemelu i Obinezea se kidaju, sve dok ona ne odluči da se vrati u Nigeriju.
Knjiga je pisana pitkim stilom lako se čita, ali nipošto nije površna i laka. Teme koje obrađuje su široke i kompleksne (identitet, rasa, nacionalizam, razlika između društvenih slojeva, usamljenost, depresija, želje, ambicije, ljubav…), ali autorka na šarmantan način nalazi načina da nas, kroz ponekad komične doživljaje glavnih junaka, prošeta kroz sve te teme.
Šta ne valja kod Amerikane?
Na naslovnoj stani domaćeg izdanja ove knjige stoji kako je autorka Amerikane dobila Orindž nagradu kao i nagradu Nacionalnog udruženja književnih kritičara za roman godine što mnoge može da navede na zaključak da ih je dobila za ovu knjigu. Adiči je ove nagrade dobila za druge romane (Pola žutog sunca i Purpurni hibiskus), a ne za ovaj. Dakle, ona jeste dobitnica ovih nagrada, kako se ova knjiga najavljuje, ali ne za Amerikanu.
Prvih tri stotine strana romana sasvim je okej. Malo se opisuje korumpirano društvo u Nigeriji, malo (ne)snalaženje naših junaka u Americi i Engleskoj, malo se priča o razismu, malo se žaokom satire bode po američkim liberalima…
A onda, tokom čitanja, u jednom trenutku shvatite kako je radnja romana prestala i da vi iz poglavlja u poglavlje neprekidno čitate male eseje, date kroz dijaloge, o rasizmu, rasizmu, zatim o rasizmu, pa onda malo o rasizmu kao i o rasizmu. Ifemelu na kafici učestvuje u razgovoru o rasimu, Ifemelu na koktelu učestvuje u razgovoru o rasizmu, Ifemelu na rođendanu razgovara o rasizmu…
Ifemelu sa stanodavcem, poslodavcem, taksistom i čistačem cipela razgovara o rasizmu…
Ifemelu ne može da kaže ni Dobar dan, a da to ne svede na pitanje rasizma.
Posle petog eseja ovo postaje dosadno i naporno, a vi jedva čekate da se ovo okonča i da Amerikana najzad ponovo postane roman.
Ostalo je još da se Ifemelu i Obineze ponovo sretnu.
Međutim tu nastupa najtužniji i najružniji deo ove priče. Inteligenta i lepo napisana priča o ozbiljnim temama postaje kič ljubić.
Ifemelu, kao da polako počinje da gubi razum. Njeni postupci, kada je u pitanju eventualni ponovni zajednički život sa Obinezeom, gube svaku racionalnost i logiku. Ona prestaje da bude samostalna, slobodna, uspešna žena već obična žena iz ljubavnih romana (onih romana koje pišu muškarci). Čini se kao da je autorka za pisanje ovih delova romana isključivala mozak, a uključivala srce.
Tužno za osobu koja o sebi kaže da je pripovedačica, ali da joj ne bi smetalo kada bi je nazvali i feminističkom spisateljicom.
O ovome možda i najbolje svedoči i sajt domaćeg izdavača ove knjige koji na stranici posvećenoj Amerikani u rubrici Ako vam se svidela ova knjiga, pročitajte i… preporučuje Leto kraj jezera Hane Mekinon i Kazna za greh – Molitva za oproštaj Jelene Baćić Alimpić.
Šteta za knjigu koja je u prvih tri stotine strana na genijalan način govorila o pitanju rasizma u državi koja će ubrzo da izabere prvog crnog predsednika, koja je bila izvrsna satira uperena protiv više srednje klase liberalnih Amerikanaca, knjiga koja je na fantastičan način, prikazujući Nigeriju osamdesetih, slikala Srbiju danas…
Šteta što je Amerikana dopustila da od manifesta feminizma postane potka za neki klasični Diznijev animirani film sa sve princezom, princem i srećnim krajem.
Piše: Milan Aranđelović
