Često je povodom tradicionalnih majskih Međunarodnih beogradskih prevodilačkih susreta gost našeg grada Alen Kapon, književni prevodilac sa srpskog, engleskog i ruskog jezika, koji je francuskoj kulturi predstavio dela naših najvažnijih pisaca. Alen Kapon autor je i knjige „Svetla Svetlane Velmar Janković”, sa srpskog jezika preveo je više od trideset knjiga, član je Udruženja književnih prevodilaca Francuske, redaktor je i prevodilac francuskog sajta za srpsku književnost serbica.fr. Dobitnik je Povelje Udruženja književnih prevodilaca Srbije za 2002. godinu. Alen Kapon sada francuskim izdavačima predlaže prevod NIN-ovog laureata Filipa Davida „Kuća sećanja i zaborava”. Međunarodni beogradski prevodilački susreti biće otvoreni u petak 29. maja, po 40. put, a pored važnih pitanja iz struke, baviće se i delom Vide Ognjenović.
Kako ste se zainteresovali za srpski jezik i književnost, za jednu „malu” kulturu i jezik u odnosu na francusku?
Duga je to priča… Sve to sam saznao i prepoznao tek kasnije, a čini mi se da sam imao neku sklonost prema (bivšoj) Jugoslaviji. Moji roditelji bili su radnici, znao sam, živeći u unutrašnjosti, kakav je bio život radnika u Francuskoj; sa druge strane znalo se kakav je bio život u Sovjetskom Savezu, pa je izgledalo kako je Jugoslavija bila neki treći put. Štose tiče jezika, to je slučajno otkriće. Učio sam ruski na Univerzitetu u Lilu na severu Francuske. Morali smo kao studenti da izaberemo nešto drugo, bilo šta, samo da nije u vezi sa osnovnom specijalizacijom, tj. ruskim jezikom. Moj tadašnji kolega predložio mi je srpskohrvatski jezik jer je znao za moju sklonost prema Jugoslaviji. „Videćeš”, rekao je ,„profesor je književnik.” I taj profesor, književnik, bio je Danilo Kiš! Ovo što sledi sam dosta puta pričao: za moju (tada) malu kćerku pokušao sam da prevedem jednu knjigu za decu – „Zlatna ribica“, mislim da je to bio naslov. Pokazao sam prevod Kišu, a on mi je rekao: „Alene, ne možete izmisliti ono šta ne znate. A šta znate, dobro ste po meni preveli. Savetujem Vam da dalje učite srpskohrvatski jezik i naravno prevodite. No pazite, prevođenje je droga…“ Da li možete razumeti kakav mi je to bio kompliment?! I sada mogu bez stida reći da se već 33 godine drogiram!
Šta za Vas znači delo Danila Kiša?
Šta da Vam odgovorim? Od svog prvog poznanstva sa Danilom Kišom i njegovim delom, bio sam uveren da bi on bio drugi (jugoslovenski) Nobelovac samo da nije preminuo pre vremena…
Prevodili ste dela naših najpoznatijih pisaca Andrića, Radoslava Petkovića, Svetlane Velmar Janković… Kako ste birali pojedine prevode, kako vas neka knjiga zainteresuje?
O meni je jedan francuski izdavač rekao da prevodim samo ono što je po mom ukusu. Tačno. Kako da ne! Ja lično mislim da bi mi bilo nemoguće da prevodim knjigu koju ne volim. Prevodilac je na prvom mestu čitalac. Stoga se zalažem da knjiga koja mi se dopada bude dostupna i široj publici.
Sa kojim srpskim piscima ste prijatelj?
Sa raznim piscima među kojima su: Kosta Dimitrijević (moj prvi prevod sa srpskog bila je njegova „Beograđanka”), Grozdana Olujić (moj drugi prevod bio je njena „Afrička ljubičica”) i, naravno, pokojna Svetlana Velmar Janković i njen muž Žarko Rošulj. I to sam već više puta rekao, kad je Svetlana preminula, činilo mi se da gubim svoju drugu majku.Za vreme Sajma knjiga u Beogradu (1990), kad je doživela veliki i zasluženi književni uspeh sa „Lagumom“,Svetlana je pristala da ja, mali i sasvim nepoznat prevodilac iz Francuske, koji nije mogao reći ni nekoliko reči na srpskom bez gomile jezičkih grešaka, prevodim njen „Lagum“! Bez Svetlane, to mogu reći, nikada ne bih postao prevodilac sa srpskog na francuski jezik. Neću zaboraviti ni neke druge književnike: Radoslav Petković, Dragan Velikić, Saša Ilić, Velimir Ćurguz Kazimir, Mihajlo Pantić, i puno drugih. Molim te druge da mi oproste, jer ne mogu ih sve ovde navesti. Svi oni uvek su mi svesrdno pomagali kad god sam imao nedoumice o tekstu.
Predstaviti manju književnost na jednom svetskom jeziku nikada nije bilo lako. Kako ste francuskim izdavačima predlagali srpske knjige, da li je u nekom periodu to bilo posebno teško, i kako je sada objaviti u Francuskoj na primer knjigu „Kuća sećanja i zaborava”, Filipa Davida, koju ste upravo preveli na francuski?
To je nešto bizarno… Za vreme rata, mislim na početak 90-ih godina, francuski izdavači želeli su knjige o ratu. Preveo sam tako tri knjige na tu temu, a nikako propagandu. Pa su oni odustali… Jer je Srbija tada bila na lošem glasu. Jedan od njih čak je, potpisavši ugovore, autorski sa Svetlanom, prevodilački sa mnom, odbio da objavi knjigu, pošto nije želo da se misli kako je uz Srbiju!Sada se situacija dosta promenila, ali nije bolja iz drugih razloga. Ako se zainteresovanost vratila „pravoj književnosti”, izdavači žele „komercijalne knjige”. Zato ne žele zbirke priča jer, kažu, „priče se ne prodaju kod nas”, niti žele „nepoznate” pisce! Upitao sam tada jednog od njih, kako pisac može biti poznat ako niko ne želi da ga objavi! Umesto odgovora, on je slegnuo ramenima… Naravno, još ima u Francuskoj drugih, malih, izdavača koji žele da objave dobre knjige i nepoznatih pisaca. Što se tiče knjige „Kuća sećanja i zaborava“, preveo sam oko pedesetak strana, napisao sam i recenziju, pa sve poslao izdavaču prve Davidove knjige „Princ vatre”, prevedene na francuski. Prošla su dva–tri meseca, čekam odgovor… sa nadom da će ga biti.
Svetlani Velmar Janković posvetili ste studiju. U čemu su tematsko-motivske specifičnosti proze ove naše književnice, kako vidite njeno mesto u srpskoj književnosti, i kako ste uočili analogiju između njenog imena i motiva svetlosti u njenom delu (što je istaknuto u naslovu knjige)?
Naslov knjige izabrao je Ivan Radosavljević, tadašnji urednik „Stubova kulture”. Na ideju o toj knjizi došao sam čitajući Svetlanin „Ožiljak”. Zastao sam, misleći: „To sam već negde video…”. Odmah sam se setio pomenutog francuskog kritičara koji je rekao kako neki pisci uvek i uvek pišu istu priču. Mnogo sam razmišljao o tome, no razumeo sam da u Svetlaninom slučaju nisu u pitanju iste priče, nego iste teme… a sa velikom razlikom od jedne do druge knjige. Likovi oca, majke, devojke, izdajnika nisu isti u „Lagumu”i u „Prozracima”. Izdaja ima toliko vrsta koliko i likova. Dobro i zlo su pomenute teme u Svetlaninim delima. Kao smrt, tama i svetlost. Po mom mišljenju, i to sasvim objektivno, Svetlanino mesto u srpskoj književnosti treba da bude među najvećima. Samo pogledajte kvalitet i raznovrsnost njenih dela, od romana, priča, drama… do čak jedne knjige molitvi (Svetilnik)! Što se tiče svetlosti, svaki čitalac može je za sebe pronaći u svim tim knjigama. Svetlana nije pisala za jednog naročitog čitaoca, nego za sve nas.
U čemu su sličnosti proze Svetlane Velmar Janković i francuske književnice Mari Šeks, o čemu ste pisali?
Opet nešto slučajno! Na jednoj buvljoj pijaci našao sam knjigu Marije Šeks „Les Lauriers du lac Constance” (Lovori na jezeru Konstanc), pročitao je odmah i video neku sudbinsku sličnost između Svetlane i Marije: one su bile ćerke ljudi koji su osuđeni kao kolaboracionisti. To da je jedan od njih bio takav ne svojom voljom, a drugi dobrovoljno, meni nije bilo zanimljivo. Mnogo zanimljivije bilo mi je kako su obe devojke, mlade žene, smatrale i trpele svoju situaciju, okolnosti u kojima su morale da žive. One pričaju svoj život „kćerke izdajnika“ za šta nisu bile lično krive… Njihova svedočanstva odlična su i na ličnom i književnom planu.
Razgovarala: Marina Vulićević
Izvor: Politika
