„Birajući između umiranja kao uništenja i umiranja kao mogućnosti preporoda, Ester Grinvud će se, poput jednog Foknerovog junaka, radije odlučiti za bol nego za ništavilo. Svojim preranim odlaskom Silvija Plat je potvrdila reči iz jedne od svojih najpoznatijih pesama: umiranje je veština kojom izuzetno dobro vlada. Umiranje je, dodajemo, isto tako i iskustvo koje savršeno uobličava u prozi.“
– Vladislava Gordić Petković
Roman „Stakleno zvono“ Silvije Plat već više od pola veka opčinjava generacije devojaka i žena, ne gubeći na svojoj uznemirujućoj aktuelnosti. Objavljen pod pseudonimom Viktorija Lukas, svega nekoliko nedelja pre autorkinog samoubistva, ovaj roman ostaje jedno od najintimnijih i najpotresnijih književnih svedočanstava o unutrašnjem rasulu pojedinca.
Plat je kroz lik Ester Grinvud uspela da prikaže ono što se često ne izgovara naglas, ono nevidljivo gušenje pod pritiskom očekivanja, normi i sopstvenih sumnji. Njena dela danas inspirišu ne samo pisce, već i muzičare i umetnike. Među njima je i Lana Del Rey, koja u savremenim vizuelnim i lirskim referencama evocira motive iz Silvijinog života i stvaralaštva.
Motivi odrastanja, potrage za identitetom i pokušaja da se pronađe mesto u svetu koji često deluje kao da pripada drugima, pre svega muškarcima, čine srž ovog romana. Glavna junakinja tone u depresiju, u privatni pakao koji je dobrim delom posledica suočavanja sa nemogućim zahtevima koje pred ženu stavlja konzervativni svet. Sumnja u sopstveni talenat, vrednost i budućnost nisu samo Esterine dileme, već univerzalna osećanja koja i danas imaju mladi ljudi. Pitanja: Da li sam dovoljno dobra? Da li kasnim za drugima? Da li biram pogrešan životni put?
Ono što delo čini posebno savremenim jeste njegov klinički precizan prikaz depresije i anksioznosti koje danas sve češće prepoznajemo. Silvija sa majstorskim umećem prikazuje ludilo tako da nam postaje opipljivo, pa čak i razumljivo. Esterino stanje nije samo tuga. Ona je maltene paralizovana, u sukobu sa donošenjem odluka. Proganja je osećaj odvojenosti od sveta i sopstvenog tela.
Po rečima same autorke, roman je pokušaj da se svet prikaže kroz izmenjenu perspektivu „staklenog zvona“. Ta metafora predstavlja nevidljivi poklopac pod kojim pojedinci poput Ester, ali i same Silvije, žive, zarobljeni u sopstvenim mislima, udišući ustajali vazduh sopstvenih strahova i ograničenja. Bujica misli hrani anksioznost, a anksioznost produbljuje osećaj bespomoćnosti, a bespomoćnost vodi u još dublju izolaciju. Ipak, postoje i trenuci kada se taj poklopac podigne, kada svež vazduh prodre unutra, ali ti trenuci su kratkotrajni.
„…jer gde god da sedim – na brodskoj palubi ili u otvorenom kafeu u Parizu ili Bangkoku – sedeću pod istim staklenim zvonom, kuvajući se u vlastitom ukiseljenom vazduhu.“
Jedna od najupečatljivijih metafora romana jeste metafora smokvinog drveta, koja simbolizuje već navedenu nemogućnost izbora i strah od propuštenih mogućnosti.
„Videla sam sebe kako sedim u račvi tog smokvinog drveta i umirem od izgladnelosti, jer naprosto nisam u stanju da odlučim koju ću smokvu izabrati. Htela sam ih sve, ali je odabiranje jedne podrazumevalo gubitak svih ostalih, i dok sam sedela tamo, nesposobna da se odlučim, smokve su počele da se smežuravaju i crne, i jedna po jedna su pljaskale o zemlju podno mojih nogu.“
Čini nam se da današnje doba najviše ceni produktivnost i sigurnost u sopstveni put, a „Stakleno zvono“ nam razotkriva koliko je krhka granica spoljašnjeg uspeha i unutrašnjeg rasula. Dok prikazuje raspad, roman nam zapravo otvara prozor za razgovor o mentalnom zdravlju. Novije generacije su otvorenije tim temama i u susretu sa romanom može doći do identifikacije, što čini knjigu još moćnijom. Ne nudi utehu u klasičnom smislu, već u validaciji osećanja. Silvija je oblikovala ovo delo istovremeno kao ogledalo i kao opomenu. Perfekcionizam može dovesti do pucanja, a nesigurnost nije znak slabosti, već sazrevanja. Možda je to jedna od njegovih najvećih snaga, jer postavlja pitanja koja mnoge mlade žene sebi postavljaju u tišini.
View this post on Instagram
Dodatnu pažnju ovom delu donose i najave nove filmske adaptacije. Postoje spekulacije da bi u projektu mogla učestvovati i Billie Eilish, umetnica čiji senzibilitet i estetika već sada nose sličnu melanholičnu i introspektivnu notu kao Platin rad.
Ako do toga zaista dođe, „Stakleno zvono“ će dobiti još jednu priliku da se približi novoj generaciji – onoj koja, uprkos tehnološkom napretku i prividnoj slobodi izbora, i dalje sedi pod istim nevidljivim zvonom.
Piše: Kristina Pivaš