Kada mu je u centru za talasotepariju supruga preporučila izuzetnu maserku, proslavljeni francuski glumac Žan Reno isprva nije obratio pažnju na njene reči. Tek je na njeno insistiranje otišao na tretman na kome je fizioterapeutkinja ostavila dubok utisak i na njega.
Želja da napiše roman tinjala je u „profesionalcu“ sve dok tokom pandemije kovida ceo svet nije stao. To mu je pružilo dovoljno slobodnog prostora da porazmisli o onome da svaki čovek svetu mora da ostavi dete, drvo i knjigu.
Želju da napiše knjigu osnažilo je i to što je njegov otac na glumu gledao kao na glupost, pa je Žan Reno želeo da objavljivanjem knjige dokaže da nije glupan.
„Posle svih tih tuđih priča koje sam saopštavao kroz glumu, hteo sam da ispričam svoju“, otkrio je u jednom intervjuu.
Na koncu svet je ugledao roman Ema koji je kod nas, u prevodu Gordane Breberine, objavila izdavačka kuća Laguna.
View this post on Instagram
Iako kritika koja je naklonjena ovoj priči kaže kako je u pitanju „roman koji se ne ispušta iz ruku“, Ema je daleko od znalački i iskusnom rukom napisane akcije koja se čita sa uživanjem.
Osnovna ideja o običnoj devojci koja upada u vrtlog međunarodne špijunske afere i ljubavne veze sa šarmantnim, ali opasnim čovekom, deluje obećavajuće, pod uslovom da na osnovu ovog književnog predloška neki iskusan scenarista uradi svoj deo posla.
Reno je, pak, bio prepušten samom sebi i svom filmskom iskustvu na setu.
Upravo zato je Ema neujednačeno napisan roman koji ne zna šta želi da bude.
Kada su u pitanju pozadinske priče pojedinih junaka, autor je tu izuzetno dobar. Pisanje je pronicljivo, zanimljivo, slikovito. Sa druge strane, neki od likova su suviše jednodimenzionalni, više kroki junaka, nego književni karakteri. Interakcije između likova su takođe izuzetno dobro napisane. Dijalozi su na nivou nekoga ko očigledno ima iskustva sa time, pa čak i tu Reno pati od suvišnih rečenica koje ne vode ničemu.
Najslabiji delovi romana su scene akcije. Bilo da je u pitanju jurnjava, pucnjava ili erotika, oseća se književno neiskustvo autora koji ne uspeva da savlada ove zahtevne delove. Napetost i neizvesnost ovde ne postoje.
Zaplet je, takođe, veoma tanak, gotovo da ga i nema, a i to se gubi u potrazi za onim što priča želi da bude. Roman gotovo da i nema formu. Mnoge scene se pokazuju potpuno suvišnim. Neujednačen je odnos dužina uvoda, razrade i zaključka.
Čini se da ni sam autor nije bio odlučio da li želi da napiše akcioni i špijunski triler, ljubavnu priču sa elementima erotike ili ljudsku dramu o gubitku i prevazilaženju bola. Možda bi neko sa više iskustva uspeo da izađe na kraj sa tim zadatkom i da u jednoj priči sažme sve ove elemente, ali Reno nije tako prekaljen, te nije znao da „dozira“ sastojke u pravoj meri.
Na kraju romana ostavljena je mogućnost i za nastavke, te ostaje nada da će oni biti bolji. Oseća se da autor ima potencijala, samo mu nedostaje vežba i iskustvo.
Piše: Milan Aranđelović