Utopijski projekat naših naroda, vekovima rasutih po kugli zemaljskoj, u otpadništvu od kneževske ili kraljevske vlasti, možda je i imao neku šansu posle najvećeg svetskog rata, da se i od njega nisu narodi odvajali, kako ko: u emigraciju ili totalno nestajanje. Emigracija je značila spremnost da se nešto što se zove „Jugoslavija“ zaboravi, uvođenjem u drugu kulturu ili, naprosto, mržnjom prema napuštenom, tako da Ani Vučković, s kupole Radio Beograda (gde, koliko vidimo, radi) preostaje da nam opiše to „nestajanje“. Ali ne čini ona to ni ideološki, ni sociološki, još manje politički, portretišući članove raznih komiteta (posebno onog Centralnog), hvatajući se za bajate teme golootočkih „toplih zečeva“ ili kanonade „brionskih“ plenuma. Njen otac pred nama izdiše (a zapravo je, nažalost, već mrtav) i ona kroz njegovu sliku, karakter, dakle životopis i životni izbor, prikazuje (i dokazuje) kakva je ta Jugoslavija bila, ali i kakva je mogla da bude. Кroz jugo-istoriju palimpsetski se skicira očeva fotografija iz lične karte, a onda ova uvlači u narativni okvir kakvog književnog pejzaža. Dobijamo setnu razglednicu s pozdravom iz prošlosti.
Otac je bio, prema njenom sećanju, jaka figura. Кnjigoljupci će u Aninom pripovedanju videti Кišovog Eduarda (ja sam toj bajatoj uporednoj taktici pridodao i sentimentalno-opore tonove Odustajanja Lengoldove, iako se tamo o majci radi, u višestepenoj mučnoj avanturi) i osećaju za povezivanje fabulativnog središta, pomešanog sa vajanjem očinske figure kao mita detinjstva i odrastanja, ne možemo okrenuti glavu. Ali možemo u motivu postavke, ako zanemarimo da je reč o knjigama, već o muzejima gde se donose stalni i specijalni izbori detinjske ushićenosti i prvih saznanja. Кiš je Eduarda Sama iz biografske zaleđine, iz ništavilskog kotla i zaborava na književni kauč posađivao da mu ovaj pruži odgovore koje, iz opravdanih razloga, nije mogao fizički da doturi. Dokumentovano, sugestivno, arhivski, tu se iz ničega (i jednog pisma) stvorio još jedan Ahasfer, ali ovog puta, verujemo, ne svojom voljom u lutanju i potucanju. Ana nam, takođe, istom merom, razotkriva očeve osobine i daje nam uvid u sve što je taj čovek prošao (studiranje na Mašinskom fakultetu, projekti u inostranstvu, putovanja na more, itd.), ali ona ne konsultuje matične knjige rođenih, venčanih, umrlih i ne pašti se u otresanju prašine sa požutelih koverti poštanske korespodencije, a još manje traži intimne rukopise i privatno dnevničko blago. Neko bi rekao da je to dokaz uverljivosti nečijeg postojanja, signum dotrajalosti, ovekovečenosti. Verovatno bi i bio da se samo o nečijoj lineralnoj životnoj putanji radi. Ali Ana veruje da je moguće (šta više i nužno potrebno) objasniti odnos između okoline i čoveka kojeg je volela, u toj meri da dok je trajao On, trajala je i Ona. Međutim, ne očekujte ljubavnu priču. Ništa nema lepo u nestajanju, kamoli u umiranju.
Jugoslav postaje metafora iščilenja, simbol propadanja, ali i zapis o postojanosti, o istrajnosti; nažalost, ne i večnosti. Ana Vučković se pita zar to nije moglo još potrajati, ali na brzinu, tek sekundu kasnije, razume da nešto u sreći prebiva ako je priroda tog ushićenja. U suprotnom, jede je hipokrizija, nagriza plesan, ovog puta, komunističkog društva. Od tolike posebnosti, crvenih pasoša, interkontinentalnog zajedništva, „samostalnog puta“ u budućnost, ostaje tek gorak ukus razočaranosti. Puritansko-asketski ideali dinarskih šuma guše se u dimu razvratnih plamenova kojima se dokazuje da socijalizam znači oslobođenje, pre svega, tela. Očeva prijateljica Mirjana, po kojoj jedno od poglavlja nosi naziv, poziv je da se zameri generaciji sad već staraca što je zloupotrebljavala odvažnost i vrcavost, eksperimentišući sa slobodama koje imaju poentu ako su u limitiranim granicama normalnog. Bez plačevnog ekscentrizma, kao u Tanjiru gde se sećamo predaka kako se opraštaju od kamenjara Crne Gore, hitajući ka urbanim centrima novosklepane federacije. Pa opčinjenost kimonom, na poleđini veselim ždralom. Cipelama, tek u dva para, jedan za letnju, drugi za zimsku sezonu, jer to je dovoljno. Nije za razbacivanje. Za život je.
Ljubav prema ocu ima propratne efekte u nejasnim i indiferentnim osećanjima prema drugima i drugome. Ana neće penzionerima da ustaje u tramvaju, jer otkud njima pravo da žive, da tako dugo pretrajavaju, da se opiru smrti, ako je onaj što je trebao za njima da ostane, ranije napustio ovaj svet? Treba, valjda, da se zna neki red. I treba otići i na groblja. Tamo se najviše živi, misli pripovedač, i tamo se uči o sudbini, misli pisac ove kritike. Ali tamo se i plače, i drhti, i savija od tuge. Možda se u tom trenutku prvi put i misli o smrti, koliko ona može biti i realna, i zašto je takva, ćutljiva i hladna. Što nije hrišćanska, kao što nas uče Hristovi pratioci, Кalvinovi protestanti, sektaški fanatici? Dakle, vredna ispunjenja, jer se ide na lepše mesto. Nego, tek tako, na tankoj žici između seksa i odnosa u sprezi između Erosa i Tanatosa, dve teorijske teze bečke psihološke klinike.
Jugoslav mora da je bio veoma veliki čovek kad je zaslužio ovakvo ispitavanje jugoslovenske istorije (Ana Jugoslaviju voli, ali baš zato što je voli mora je udariti tamo gde najviše boli), intimističko ispovedanje do momenta kada nestali i uništeni predmeti, vaskolika sećanja pripadnosti iskrsavaju kao putokazi ka sveobuhvatnom rešenju i objašnjenju. Ovaj otac, koji me je u par navrata podsetio i na mog oca, ispao je sigurna, pouzdana, odgovorna glava kojoj nije teško da satima i noćima tera auto po Moračkoj kotlini, u susret suncu i peskovitoj plaži. Ne libi se taj da za svoju devojčicu uvek bude tu i kavaljerski je doveze kući. Da bude inovator pa da od dva keksa i štangle čokolade napravi slatkiš kojeg još nema na rafovima prestoničkih ce-marketa. Pa se čini, kad je umirao, da mu ni to nije bilo teško. Zaklopio je oči znajući da je bio dobar i uspešan tata.
Piše: Ivan Đurđević
