Koje su najteže posledice odsustva kulturnog koncepta, koji u jednom tekstu karakterišete kao „krug između kukanja i nacionalizma”? Koja grupa, koji deo stanovništva je time najviše pogođen?

Ja mislim da u Srbiji uopšte nije reč ni o kakvom odsustvu kulturnog koncepta, naprotiv. Kulturni koncept kod nas postoji, on je veoma jasan čak i ako je nepisan. Opšteprihvaćen je prećutnim konsenzusom svih važnijih političkih aktera i retko se dovodi u pitanje. I uvek je to u suštini jedno te isto parafraziranje parohijalne nacionalističke matrice sklone bezuslovnom samoveličanju. Ja se na izvestan način čak i divim ljudima koji promovišu takav odnos prema našoj kulturi, nasleđu, tradiciji, ali i prema našoj savremenosti, modernosti i našoj budućnosti ujedno, jer uopšte ne mogu čak ni da razumem odakle oni crpe i hrane taj svoj pogled na stvari. Svet u kom ja živim i koji vidim pred svojim očima ispunjen je potpuno drugačijim simbolima i sadržajima i komunicira na jednoj potpuno drugačijoj ravni.

Da li je interesovanja za pisce više bilo devedesetih, u totalitarnom društvu, kada je za društveni angažman bila potrebna neka doza hrabrosti, nego danas? Odnosno da li pisac može imati jači uticaj na sopstveno okruženje samo ukoliko je „opozicija” ili TV star?

Pa teško je odgovoriti na to pitanje, ali čitava dinamika oko pisaca i književnosti tada jeste bila drugačija nego danas. Danas vi imate potpuno drugačije stanje u društvu i potpuno drugačije stanje na tržištu knjige nego devedesetih. Ali ja nisam neko ko kuka i leleče za dobrim starim vremenima, a naročito ne za „veselim devedesetim”, to nikako. Meni je ova stvarnost, uz sve svoje užase, ipak neuporedivo bolja od onoga što smo tada živeli i nikakav položaj pisca, bolji ili lošiji, taj moj osećaj ne može da izmeni. Inače, u pravu ste. Mislim da je danas nemoguće da vi u Srbiji budete poznati kao pisac, već vam to eventualno otvara put ka medijima i onda, pod uslovom da ste dovoljno elokventni, da umete da šokirate, da vam je stalo do toga, da imate oštre stavove koji izazivaju burne reakcije javnosti, šta god, to od vas može da stvori strogo medijsku zvezdu. U tom smislu, ljudi i ne znaju toliko za, na primer, Biljanu Srbljanović dramsku spisateljicu, već je poznaju isključivo kao ličnost iz novina, s televizije ili Tvitera.

Da li ikada palite televizor? Smatrate li da je važno da budete obavešteni i o sadržajima koje doživljavate kao neprihvatljive budući da u intervjuima i polemičkim tekstovima pišete o društvu?

Ja u stvari prilično redovno gledam TV i nisam od onih koji ga neophodno shvataju kao zlo po sebi. Naravno, sve to umnogome zavisi od toga šta, na koji način i iz kakvih tačno pobuda gledate to što gledate. Ako ste prikovani za „Farmu”, „Grand šou” ili neko slično sranje, biće da je problem u vama, a ne u programu kao takvom. Međutim, ako sadržaje koje konzumirate birate pažljivo, onda je TV jednako dragocen izvor informacija i saznanja kao i vaša biblioteka ili internet. Što se obaveštenosti tiče, informišem se na raznovrsne načine, ali nisam opsesivno zainteresovan za svaki detalj. Često me boli uvo šta je o nečemu rekao Palma. Ili šta je uradio Dačić. Ili koga je opsovao Velja Ilić. Ili šta je izjavio Vučić. Kada ne pišem kolumne, najradije sa zadovoljstvom puštam većinu sitnica da promiču bez mog znanja i učešća. U zemlji kao što je Srbija to je svakako zdravije.

Da li jugonostalgija ili bilo koji drugi termin da upotrebimo za ono što je zajedničko državama koje danas čine balkanski region – ima budućnost?

Bilo kakva nostalgija, pa tako i jugonostalgija, nema budućnost jer naprosto ne komunicira s njom. Utoliko kod jugonostalgije nije reč ni o kakvoj konstruktivnoj zamisli, već o osećaju da smo olako odbacili mnoge vrednosti sopstvene prošlosti a da se njima treba baviti jednako koliko i kritikom onoga što je u istom periodu bilo loše. Međutim, s Jugoslavijom ili bez nje, ovaj naš region postoji, on ni po čemu nije fikcija. Reč je o susednim narodima i kulturama koje odlikuje izrazita bliskost naravi, delimično i istorije, i to nije nešto što će samo po sebi nestati, ma čime svoje večernje molitve ispunjavali naši okoreli šovinisti i zaljubljenici u same sebe. Dakle, ono što je nama potrebno ovde u regionu bivše Jugoslavije jeste jedan sasvim novi model interesnog udruživanja. Do koga će možda jednom doći, ali najverovatnije – neće. Bližim se pedesetoj godini života i sklon sam da verujem da se nikakvi značajniji pomaci na tom polju neće dogoditi za mog života. Izuzev što ćemo se pre ili kasnije zajedno naći unutar EU kao deo široke i otvorene zajednice evropskih zemalja.

Kakav je vaš odnos prema društvenim mrežama?

Prilično sam redovan na Fejsbuku, Tviter ne razumem, ostalo ne koristim, ali načelno smatram da su društvene mreže sjajne. Naravno, to sve ponovo zavisi od toga kako ih upotrebljavate. Ako imate opsesivno-kompulzivnu prirodu i zarobite sami sebe svojom uvek rastućom potrebom da ponavljate određene radnje, pa tako završite na tome da neprestano proveravate FB ili poruke na Tviteru, glupo je da za to krivite internet ili društvene mreže. Možda bi valjalo da se obratite psihologu i potražite pomoć. Ja sam po prirodi posla kojima se bavim vezan za kompjuter i veliki deo mog dana proveden je onlajn. Za mene društvene mreže ne predstavljaju nešto što me odvlači od poslova kojima se bavim, naprotiv.

To pitanje smatram važnim upravo zbog toga što su društvene mreže, kao televizija pre desetak godina, zavele običnog čoveka iluzijom o prepoznatljivosti i uticaju. Kako doživljavate tu opsesiju? Ko je istinski uticajan u Srbiji?

Znate, ja sam primetio po primeru časopisa koji svoj sadržaj na netu drže zaključan, poput „Vremena” ili „Nina”, na primer, da su zaista izgubili golem deo svoje nekadašnje referentnosti jer se jedan veliki deo te komunikacije uistinu preselio na internet i ako vas nema tamo, nema vas odjednom ni u javnom diskursu. U tom smislu, nije reč samo o iluziji. Naravno, društvene mreže i višesmernost interneta uopšte strahovito pogoduju raznoraznim lajavim krelcima i pametnjakovićima koji o svemu imaju da dodaju još po koju bez ikakve odgovornosti za ono što pišu. Ti donji predeli interneta, glib komentara i pisama čitalaca poseban su fenomen našeg doba i nešto po čemu ćemo se najlakše prepoznavati u budućnosti. S druge strane, pojavio se određeni broj talentovanih pojedinaca po blogovima, stvorile su se nove, hibridne forme, sve je to na izvestan način u najmanju ruku beskrajno zabavno. A činjenica da smo tu svi ravnopravni kako u stvarnosti nikada nismo meni je takođe draga i fascinira me činjenica da svi, od britanske kraljice do najsiromašnijeg deteta u Africi koriste iste alate na internetu, poput Fejsbuka, Tvitera, Skajpa itd. To nikada, nikada ranije nije bilo tako i virtuelna sfera je obezbedila veoma mnogo barem virtuelne slobode onima koji nikada ranije nisu imali ništa. Vi danas možete da živite u najzabačenijem predelu na planeti – sve što vam treba je pristup internetu (a njega ima gotovo svuda) i informisani ste kao da živite nasred Menhetna. Ako to doprinosi stvaranju nekih parcijalnih virtuelnih zvezda i zvezdica – pa neka. Ja sam za internet kao polje totalnih, maksimalnih, povremeno čak ludih sloboda. On je naš beg iz previše konvencionalizovane stvarnosti, mesto gde se intimno i javno susreću u savršenom međuodnosu.

Kako ste odoleli porivu virtuelne popularnosti?

Tako što nisam uopšte ni razmišljao o njoj.

Ukoliko kažete da se „Amerika balkanizovala”, kako doživljavate Rusiju? To vas pitam pre svega zbog novog trenda – televizijski formati o ruskim tajkunskim porodicama i slične rijaliti forme rađeni su po uzoru na američku televiziju.

Svet se tokom poslednjih četvrt veka unakrsno povezao i izvršio uzajamnu razmenu uticaja na najbizarnije načine. Mislim da je sve to u stvari sjajno. Naravno, kad rezultira takvim potkulturnim sinkretizmom kao što je televizijska rijaliti kultura, to onda dobija svoje gotovo morbidne konture, ali je ujedno i jako zabavno. Pa neka je i brutalno u svoj svojoj vulgarnosti kakvi samo mogu da budu ruski tajkuni. Camp makes the world go round. A kemp je po definiciji neodgovoran do koske.

Od čega se zapravo branimo nekakvim zaklinjanjem u tradicionalizam u koji verujemo samo kada treba ili da osudimo nekoga ili da istaknemo fiktivnu individualnost? Preformulisano, žive se snovi Kardašijanovih sa tri prsta podignuta uvis? To mora da ispadne nekakva Svetlana Ražnatović na kraju?

Pa nije kod nas reč o pravom tradicionalizmu, već o tom sinkretizmu koji je uzdigao čitavu turbo-folk kulturu i stvorio od nje tu našu danas već široko prepoznatljivu kulturnu matricu. Ona svetu najbolje pokazuje našu iskrivljenu optiku i daje preciznu kliničku sliku našeg opšteg duha. Međutim, s druge strane, pokazalo se da je turbo-folk kultura izrazito fleksibilna i otvorena za razne vrste uticaja, i to je njen veliki kvalitet i recept za uspeh, rekao bih. Šta sve tu do danas nije našlo mesta, od hard roka, preko minimal-elektro zvuka, pa sve do čitave glomazne globalne MTV pop kulture. Trenutak kad je narodna pevačica upoznala gej stilistu seminalan je za nastanak tog specifičnog platinasto-silikonsko-solarijumskog izgleda turbo-folk dive kao središnje ličnosti te kulture. Sve što sam naveo zapravo govori u prilog izrazitoj vitalnosti turbo-folka. On nas je koštao mnogo toga, rasplamsavao je naše ratove i u tom smislu odgovoran je i za ljudske živote, ali sam, ima se utisak, puca od silnog zdravlja i snage.

Pošto razgovaramo za magazin koji je definisan kao magazin za muškarce sa širokim interesovanjima, smatrate li da je došlo do nekakve evolucije u muško-ženskim odnosima na Balkanu?

Voleo bih da verujem da jeste, ali zapravo ne znam. Kada čovek, zahvaljujući medijima i njihovoj osetljivosti i spremnosti da neprestano hrane nezasiti voajerizam gledalaca, zaviri u svu tu brutalnu realnost, koja je svuda oko nas, zapita se gde u stvari živi. Ali nadam se da je u naše vreme ipak dosegnuta jedna mera ravnopravnosti među polovima kakvu ranije generacije nisu poznavale. Žene su u našem društvu veoma aktivne i energične, zauzimaju razne položaje, u mnogim stvarima su bolje od muškaraca i moram da kažem da se često divim ženama u Srbiji na njihovoj snazi i odvažnosti jednako koliko i na njihovoj lepoti i eleganciji. Gledajući uopšteno, žene su ne samo lepše od muškaraca već i inteligentnije takođe. Otpornije su na bol. Imaju više erogenih zona. Brže sazrevaju i duže žive. Ovo je ženski svet.

Koju vrstu proširenja u sopstvenom pogledu na svet muškarac mora da priušti sebi kako bi živeo kvalitetnijim životom u boljem društvu i, na kraju, smislenijim vezama?

Mislim da je ono najelementarnije što je srpskom društvu potrebno, i u šta zapravo ogroman deo problematike našeg ophođenja sa stvarnošću staje, jeste – nešto malo više empatije. Nešto malo više osećanja za drugoga i to upravo u onoj meri u kojoj je taj drugi ujedno i drugačiji od nas. To je, po meni, neverovatno, koliko smo ponekad okoreli, i koliko retko i slabo razumemo da nema smisla vaditi se na okolnosti jer sve to ima veze isključivo s nama samima. Takođe – proširenje pogleda našeg everymana je nešto na čemu je, mislim, neophodno intrenzivno raditi u Srbiji danas. Ljudi su iz raznih razloga godinama većinski opredeljeni za jedan zatvoreni, rigidni, nehumorni pogled na svet i mislim da je krajnje vreme da se to promeni.

Imate li vremena da se bavite muzikom? Kako doživljavate današnji Beograd sa aspekta kulturnog i zabavnog života? Nalazite li mesta po svom ukusu?

Pa uopšte se ne bavim muzikom. Ne sviram, nemam gitaru. Pišem i bavim se radom unutar udruženja „Krokodil”, koje organizuje istoimeni festival,takođe vodi prvu beogradsku rezidenciju za pisce, a organizuje još i čitav niz dinamičnih i uzbudljivih aktivnosti. To me u potpunosti ispunjava.

Autor: Milan Nikolić

Izvor: Esquire

Comments

comments

Related Posts