Seća se malo toga. Zna da je muslimanka i da se zove Nur, da mrzi Švedsku jer su joj Šveđani ubili majku, da Šveđani imaju neku vrstu logora u kojoj ubijaju muslimane, kao i da se pretvaraju kako ti logori smrti ne postoje. Nur je jedne februarske večeri, opasana eksplozivom i naoružana kamerom na mobilnom telefonu, u svojoj osvetničkoj misiji sa suprugom Aminom i, veteranom borbe Islamske države, Hamadom upala u Hondovu striparnicu sa ciljem da ubiju karikaturistu koji u svojim radovima ismeva Proroka lično. Nur ima zadatak da snima ceo događaj koji će biti prikazan uživo preko interneta. U trenutku kada se Amin sprema da preseče neverničko grlo karikaturiste Nur se seti svega. Prekida snimanje i učini nešto što će preokrenuti čitav tok istorije. Ili, ipak, neće?

Dve godine posle ovog događaja jedan švedski pisac bliskoistočnog porekla i vere istih korena dolazi u ludnicu namenjenu najopasnijim kriminalcima (neku lokalnu vrstu bolnice Arkam) kako bi posetio devojku koja je neko vreme za sebe mislila da se zove Nur. U pitanju je devojka iz jedne belgijske porodice srednje klase koja se kao četrnaestogodišnjakinja zaljubila u momka koji je poreklom iz Maroka. Zbog njega je prihvatila islam i počela da se interesuje za ekstremističke pokrete. Zato su je pripadnici belgijske službe bezbednosti i oteli i prebacili u zloglasni logor u Jordanu, jedan od mnogih koji su nikli nakon 11. septembra. Tamo su je mučili, tukli, iživljavali se i sprovodili niz eksperimenata tako da, kada su je na kraju oslobodili, od nje nije ostalo više života nego kod neke biljke. Iz tog katatoničnog stanja probudio ju je sneg koji je pao jednog juna kada mu vreme nije. Ubrzo beži iz psihijatrijske ustanove i upoznaje Amina. Ostatak priče je svima poznat. Svima?

Devojka je i pozvala pisca da mu ispriča svoju verziju priče. U spisima koje mu je dala ona tvrdi da ne potiče iz ovog vremena. Tvrdi da je došla iz alternativne budućnosti, iz sveta koji je petnaest godina ispred našeg vremena. U toj budućnosti svi građani, na osnovu „februarskih zakona“ donetih zbog događaja u striparnici svake godine moraju da potpisu građanski ugovor sa državom kojim prihvataju švedske vrednosti. Oni koji ne potpišu, oni koji nisu Šveđani (a „šveđanstvo“ pojedinca određuju „pravi Šveđani“), oni koji jedu halal i košer hranu kao i neki politički ekstremisti automatski postaju “neprijatelji Švedske”, gube državljanstvo, kao i ljudska i građanska prava i bivaju zatvoreni u neku vrstu geta. Građanske patrole imaju ekstremno široka ovlašćenja prilikom provere ko je pravi i lojalni Šveđanin i Šveđanka, a ko nije. Jevreji, muslimani, politički ekstremisti postaju žrtve preterane političke korektnosti koja je u jednom trenutku skliznula u čist fašizam.

„Šveđanin si ako Šveđani misle da si Šveđanin, to smo naučili na časovima o vrednostima. Ja nisam Šveđanka zato što sam muslimanka, i tako to.“

Čitajući ove spise i dok razgovara sa ljudima koji bi mogli da potvrde ili opovrgnu devojčinu priču pisac polako počinje da sumnja u postojanost slobode koju trenutno uživa. Oseća se sve nesigurnije, sve je više zabrinut zbog svog etničkog i religijskog porekla i sve nesigurniji u bezbrižnu budućnost svoje ćerke.

„Bio sam musliman, a tih godina sam počeo da verujem kako me to u Švedskoj čini čudovištem.“

U romanu Udaviće se u suzama svojih majki, koji je u srpskom prevodu Milene Podolšak objavila izdavačka kuća Dereta, švedski pisac Johanes Anjuru nam ukazuje na to da slobode i prava nisu jednom zauvek data i da tako lako mogu biti izgubljena. Anjuru je otac poreklom iz Ugande, a majka Šveđanka tako da je oduvek svestan svog nesigurnog položaja u sigurnom društvu. Takođe nas upozorava da ni preterana politička korektnost, ako skrene u ekstrem, postaje naličje sama sebi i pretvara se u ono protiv čega se bori.

Autor nas, postepeno otkrivajući delove priče, polako, a zatim sve brže, uvlači u svet (ne)izvesne budućnosti. Dok okrećemo stranice u nama se, zajedno sa junakom priče, budi taj osećaj nesigurnosti, strah od toga koliko je tanka linija između normalnog društva i Švedskog Rajha, koliko je ljudima malo potrebno da postanu ekstremisti i koliko celo društvo lako prihvati ove promene.

Anjuru, osim o getoizaciji i teškom prihvatanju i integrisanju etničkih i verskih manjina kao jednom od veoma aktuelnih pitanja u ovim godinama kada milioni izbeglica hrle ka „Tvrđavi Evropa“, govori i o tajnim zatvorima koje SAD, uz prećutnu saglasnost (a nekada i pomoć i saradnju) sa zemljama saveznicama (i podanicima), kršeći sve međunarodne norme baštine širom sveta. Anjuru se bavi i pitanjem terorizma, naročito onog inspirisanog religijom. On pokušava da dobije odgovor na pitanje zašto pojedinac odluči da raznese sebe ili druge. Takođe uranja u lični i intimni svet ljudi koji su prepušteni sami sebi u društvu koje, zapravo, baš briga za njih sve dok se ne opašu dinamitom i uđu u neku striparnicu.

„Smrt se ne nalazi u svetu“, reče tata. „Smrt je u nama.“

Udaviće se u suzama svojih majki je mesto susreta knjiga Klanica pet Kurta Vonegata, Orvelove 1984 kao i filma K-Paks. Ovo je možda i najslabija karika knjige jer za gomilu njenog sadržaja možemo da kažemo da smo ga negde već pročitali ili videli. Postoji jedna epizoda serije South Park čiji je naslov Simpsonovi su to već uradili. Tako i za ovu knjigu možemo reći da su je Orvel ili Vonegat već napisali.

Čitanje romana Udaviće se u suzama svojih majki je zanimljivo, uznemirujuće, upozoravajuće i dosta poznato iskustvo.

Piše: Milan Aranđelović

Comments

comments

Related Posts