Tatarska pustinja je priča o (ne) životu, prolaznosti, o vremenu koje neumitno teče i stravi spoznaje svega toga. Čekajući Tatare prepuštamo se snovima i željama koji, bez naše podrške i inicijative, postaju svoje naličje koje nas zapravo uništava.

Svi znaju za legendarnu scenu s početka filma Građanin Kejn Orsona Velsa u kojoj Čarls Foster Kejn umire izgovarajući, kao poslednju, misterioznu reč „pupoljak“. Zašto misterioznu? Zato što se o Čarlsu Kejnu već sve zna. U pitanju je neverovatno bogati novinarski magnat koji je ceo svoj život bio pod reflektorima javnosti. Nemoguće je da niko ne zna značenje njegovih poslednjih reči. Ipak, tako je. Koji je smisao tog pupoljka kojeg je, u trenutku konačne spoznaje, izgovorio ovaj svojevrsni kralj poznatog sveta?

Upravo tim pitanjem se bavi novinar Tompson koji, kroz intervjue, istražuje istorijat Kejnovog života. Pupoljak, tako jedinstven, tako kejnovski, a opet, je svima nama poznat ma koliko bogati ili siromašni bili. To je nešto što čak i Čarls Kejn koji je u životu mogao i imao gotovo sve nije uspeo da dosegne. U pitanju je ona praznina koju nikako ne možemo da ispunimo, nesposobnost da se uspostave ljudski odnosi sa drugima, da se zaista voli… Pupoljak je nešto što smo propustili, nešto što je stajalo pored puta, mi smo ga ugledali, ali se nismo zaustavili da ga uzmemo, već smo nastavili svojim putem. Posle tog trenutka svaki dalji put je bio pogrešan ili uzaludan. A to će spoznati i građanin Kejn kada već bude prekasno.

Sličnom porukom, ali na sasvim drugačiji način ispričanom pričom, bavi se i italijanski pisac Dino Bucati u svom najpoznatijem književnom delu Tatarska pustinja koju je u prevodu Dejana Ilića nedavno objavila izdavačka kuća Laguna.

Glavni junak ove vanvremenske priče je oficir Đovani Drogo. Nakon završene vojne škole ovaj mladi i ambiciozni poručnik juri da zauzme svoje mesto u Tvrđavi Bastijani. U pitanju je najudaljeniji vojni garnizon na samom severu zemlje. Severno od njega nalazi se samo nepregledna putinja i mit. Mit o neprijatelju, zovimo ih Tatarima, koji dolaze. A kada dođu biće to trenutak za vojnike da zablistaju u svom sjaju. To je trenutak o kome Drogo, zajedno sa ostalim vojnicima, sanja. Mlad je, lep je, sposoban, vredan, radan, odan i zna da su pred njim velika dela. Samo da ti Tatari dođu. Od njih ga deli samo ta malecka nepregledna pustinja. Samo što se nisu pojavili pred vratima.

Ono što Đovani Drogo ne zna jeste da ga negde i nekada čeka njegov, sasvim lični, pupoljak ruže.

Kada sam u tekstu o zbirci priča Prodavnica tajni smestio Bucatijeve priče negde na pola puta između Borhesa i Kafke jedan prijatelj mi je spomenuo da sam Bucati nije voleo kada ga upoređuju sa Kafkom. Istina je da je gotovo nemoguće, makar ne na početku čitanja, ne uvideti stilske sličnosti između ova dva pisca. Vremenom se ipak oslobađamo tog utiska jer je Bucati ipak nešto sasvim jedinstveno i originalno u svetu književnosti. Tatarska pustinja je jedna od onih knjiga koje se čitaju sa uživanjem i kojima će se svaki ljubitelj književnosti povremeno vraćati. Naprosto je nemoguće osloboditi se i zauvek ostaviti iza sebe ono što je Bucati napisao. Usudio bih se reći da je Tatarska pustinja verovatno jedna od najboljih knjiga koje sam pročitao u toku ove godine.

Tatarska pustinja je priča o (ne) životu, prolaznosti, o vremenu koje neumitno teče i stravi spoznaje svega toga. Čekajući Tatare prepuštamo se snovima i željama koji, bez naše podrške i inicijative, postaju svoje naličje koje nas zapravo uništava.

Piše: Milan Aranđelović

Comments

comments

Related Posts