Lena je još mala, ali sve je manje mala, a sve više velika dok pratimo njeno odrastanje kroz nekad naoko flegmatičnu, nekad dirljivu i nežnu, a nekad dramatičnu i potresnu prozu Susane Alakoski. Roman Svinjski kvartovi, u izdanju Heliksa i prevodu Milene Podolšak, za glavnu junakinju ima devojčicu koja stasava u uslovima koji bi, spolja gledano, mogli biti i trebalo da budu idealni – ali su sve samo ne to.
Finski doseljenici u Švedskoj s kraja šezdesetih i početka sedamdesetih ne žive onako kako obično zamišljamo život u ovim, „najbolje uređenim“ i „najhumanijim“ društvima. Ne, Lena u pubertet ne ulazi uz Sibelijusa, nego uz grozne zvuke roditeljskih svađa. A roditelji mnogo piju. I tuku se. I nisu jedini. I roditelji Leninih drugova i drugarica piju, i nesrećni su, i kad su sami, i kad organizuju beskrajne žurke, koje su odraslima nada da će makar nakratko zaboraviti čemer i jad života koji protiče u znaku materijalne nesigurnosti, porodičnih previranja i dubokih unutrašnjih konflikata.
Ta Švedska, o kojoj piše Susana Alakoski (Vasa, Finska, 1962), zaista nije ona Švedska koju često prizivaju kao uzor i zvezdu-vodilju savremene evropske civilizacije. Ni kad Lenini roditelji konačno skupe dovoljno novca da deo godišnjeg odmora provedu u finskoj otadžbini, slika koju nam daje Susana Alakoski nije svetlija:
„Mumi je imala samo jedan sobičak i malecnu kuhinjicu. Stan se nalazio u kući od drveta , na dva sprata. Uzane stepenice, na kojima se nisi mogao okrenuti, vodile su do njenih vrata. Sa komšijama je delila drveni poljski klozet. Do njega se pelo merdevinama. Dve rupe za piškenje i jedna za kakenje i još jedna mala, za dečje guze. Duboko ispod, hrpa izmeta ličila je na oživljenu površinu Meseca.“
Knjiga koja će vas uznemiriti i umiriti, zabrinuti i razvedriti, ali nadasve navesti na to da nordijski svet, pa i evropski svet uopšte, sagledate na nov, trezveniji, pa i ljudskiji način.
