Bombardovanje Narodne biblioteke Srbije za vreme Drugog svetskog rata
Toga jutra nebo nad Beogradom zaparalo je 230 bombardera i 120 lovaca. “Štuke”, “junkersi”, “meseršmiti”, tepihom bombi razarali su zgrade, ulice, trgove… Rasejali strah i paniku, u smrt oterali hiljade naših sugrađana. Oko četiri sata po podne, zapaljive bombe pale su i na adresu Kosančićev venac 14.
Požar koji se neumoljivo širio progutao je 300.000 knjiga, 1.500 srednjovekovnih rukopisnih knjiga (mnoge od njih nisu bile proučene), originalne rukopise na pergamentu, povelje, kraljevska, carska i crkvena dokumenta, brojne zbirke turskih rukopisa, stare štampane knjige iz 15, 16. i 17. veka, stare mape, gravire, originalna muzička dela, novine…
Zauvek su nestali spomenici naše duhovnosti poput “Tipika svetog Save Jerusalimskog” iz 1319. (u prevodu arhiepiskopa Nikodima), prizrensko “Četvorojevanđelje” na pergamentu sa srpskim recenzijama, “Oktoih” iz 12. i 13. veka, koji su među našim najstarijim rukopisima, “Aleksandride” iz 14. i 15. veka sa minijaturama na kojima je bio prvi prikaz pirata… Nažalost, nikada tačno nije utvrđeno koliko se i kakvo blago čuvalo u Narodnoj biblioteci, jer su u zgradi izgoreli i katalozi. Jedno je sigurno: sa zgarišta nije izvučena nijedna cela knjiga.
Požar posle bombardovanja trajao je nekoliko dana, a u opštoj panici i metežu, zgradu biblioteke niko nije gasio. Poslednje su u podrumu izgorele vredne i rukopisne knjige koje su danima pre 6. aprila tu bile spakovane u sanducima i čekale evakuaciju. Naime, već posle potpisivanja Trojnog pakta, očekujući ratno stanje, bio je spreman plan izmeštanja nacionalnog književnog blaga.
Tokom martovskog prevrata, zbog burnih političkih događanja, na knjige se zaboravilo. Postojao je, doduše, jedan individualni vapaj tadašnjeg bibliotekara Đorđa Radojčića, koji je preko svog brata zaposlenog u generalštabu pokušao da nabavi kamione za knjige koje su zaposleni pakovali u sanduke sve do 3. aprila. Nažalost, tog dana, ondašnji upravnik biblioteke Dragoslav Ilić, preneo je naređenje ministra prosvete Miše Trifunovića, da se hitno odustane od priprema za evakuaciju.
U zgradu na Kosančićevom vencu 14, kuća srpske knjige koja je od svog osnivanja stalno menjala prebivalište uselila se 1920. godine. Narodna biblioteka tada dobija od vlade sredstva da kupi zgradu kartonaže na Kosančićevom vencu od industrijalca Milana Vape. Ova zgrada nije bila građena namenski, pa je ubrzo postala tesna i nepogodna. Bibliotekari su sve do 1941. uporno pokušavali da dobiju novu zgradu, ali do nje nisu uspeli da dođu, uglavnom zbog nedostatka novca. Narodna biblioteka je, inače, naša najstarija kulturna institucija. Osnovana je 1832. godine, a bila je smeštena uz samu portu Saborne crkve.
Tokom bombardovanja Beograda u Prvom svetskom ratu stradao je deo fonda Narodne biblioteke Srbije. Knjige su potom preseljene na više mesta u Beogradu, Nišu i Kosovskoj Mitrovici. Deo fonda dospeo je i do Sofije, ali je posle rata vraćen. Nestalo je dosta građe, rukopisa, knjiga i novina.
Spaljivanje biblioteka kao ratna taktika u bratskim ratovima
Tokom devedesetih u ratovima u Bosni i Hrvatskoj spaljene su neke biblioteke. Jedan od prvih ciljeva u Bosni i Hercegovini jeste bila Nacionalna biblioteka u Sarajevu u kojoj su se nalazili milioni knjiga, rukopisa, zbirke istorijskih dokumenata o istoriji, religiji i kulturi u tom delu sveta. Radovan Karadžić koji sebe prevashodno smatra pesnikom, a tek posle svim drugim, izdao je naredbu da se na zgradu Nacionalne biblioteke ispale fosforne bombe radi većeg ugođaja i lepše vatre. Ako je neko i pokušao da spase knjige snajperi su ga u tome sprečili. Smatra se da je izgorelo oko 1,5 miliona knjiga. Ova cifra svrstava ovo bombardovanje u slučaj sa najvećim brojem spaljenih knjiga u ljudskoj istoriji.
U Hrvatskoj je stradala čuvena osječka biblioteka Slavonica, a pri „oslobađanju“ Dubrovnika jedan od prvih ciljeva Jugoslovenske narodne armije bio je Međunarodni univerzitetski centar IUC i njegova biblioteka.
Kada samo već kod Hrvatske tokom devedesetih je na (ne)delu bilo uništavanje i „čišćenje“ hrvatskih biblioteka od knjiga napisanih na ćirilici, ekavici, od strane srpskih autora i izdavača, ali i hrvatskih pisaca sumnjive, leve, političke orijentacije. Na ovaj način je u knjigocidu stradalo ono 2,8 miliona knjiga. Niko z aovo uništavanje nikad anije odgovarao, a u dva slučaja koja su pokrenuta stradali su upravo oni koji su ih i inicirali. Hrvatsko knjižničarsko društvo je tvrdilo da su u pitanju bili pojedinačni ekscesi, ali ipak postoje indicije da je ipak bilo u pitanju sistemska akcija. Na primer, ministar finansija Borislav Šekgro je 1997. Godine izjavio da će da finansira svaku biblioteku koja iz svog fonda izbace knjige na srpskom i sličnim jezicima. U uništavanju knjiga je prednjačila Gradska Knjižnica Zagreb koja je iz svog fonda izbacila 10% knjiga iliti brojevima oko 10 000 knjiga. Posebno je bila originalna direktorka Korčulanske gradske knjižnjice koja nije spaljivala knjige već ih je bacala u kontejnere.
U Korčuli su se oslobađali „zastarijelih i nepotrebnih“ knjiga, tipa Branko Ćopić, oko 400 komada.
Bombardovanje SRJ i dalje tendencije
Tokom bombardovanja SRJ 1999. godine u bibliotekama se sa gađanjem gledalo na knjige autora koji su podržavali bombardovanje. Predlozi su bili razni. Neki mediji su pokrenuli akciju pod nazivom „Vratimo knjige Ginteru Grasu“. Kakav je bio odziv verovatno nikada nećemo saznati. Da li je neka knjiga spaljena ne znamo.
Jedan od pisaca koji su podržali bombardovanje bio je i vođa plišane revolucije, poslednji Čehoslovački, a prvi Češki predsednik Vaclav Havel. Srbija mu to nikada nije oprostila, tako da na njegovoj sahrani, dvanaest godina kasnije,među svetskom političkom elitom nije bilo zvaničnih predstavnika Srbije. Neki su to pravdali rečima da „smo mi u Beogradu izvodili njegove drame dok je on bio progonjen disident, a on nam ovako vraća“. Tipičan mafijaški način razmišljanja „đemtido-đešmido“ mladih predstavlja upozorenje da su knjige i dalje u nemilosti.
Ovaj tekst je prvi put objavljen u Bookvaru broj 06, 21. 10. 2013.
