Ima nečega privlačnog u spaljivanju knjiga inače se ovaj običaj ne bi provlačio kroz celu istoriju pisane reči. Spaljivanje knjiga je običaj, najčešće ceremonijalni, uništavanja knjiga i drugog pisanog materijala. Ovo se obično radi javno, i motivisano je religioznim, moralnim ili političkim primedbama prema spaljenom materijalu. Spaljivanje knjiga je nekada sredstvo kojim se dikatatorski režimi služe u želji da cenzurišu ili sključe svaki aspekt kulture jedne nacije. Neka spaljena dela su izgubljena zauvek i predstavljaju veliki gubitak za svetsku kulturnu baštinu.
Spaljivanje knjiga je nekada usmereno protiv sadržaja ili njenog autora, a nekada se te dve stvari kombinuju tako da se u istoriji dešavalo da su autori paljeni zajedno sa svojim delima.

Zašto neki ljudi spaljuju knjige. Po mišljenju Rebecce Knuth, koja je objavila dve knjige o spaljivanju knjiga i biblioteka, knjige predstavljaju otelotvorenje određenih ideja, i ako neko ima ekstremna verovanja i shvatanja, onda on ne može da toleriše bilo šta što je u suprotnosti sa njima i što im protivreči. Ona smatra da je spaljivanje knjiga simboličan akt i da njime želi da se uništi neprijatelji i njegovo verovanje. U svom istraživanju Rebecca je došla do zaključka da je spaljivanje knjiga retko kada izolovan varvarski čin. Ona objašnjava da postoje ustaljeni obrasci po kojima se sve dešava i da oni koji spaljuju knjige uvek slede jedan određeni plan igre.

I knjige i vatra se povezuju sa magijom i moći. Paljenje knjiga je sredstvo u kojima ove dve moćne sile dolaze u kontakt. Magija knjige je univerzalna. Njena moć, a samim tim i pretnja su u svim društvima bile prepoznate. Kao i magična svojstva vatre, koja je od davnina služila za plašenje realnih, ali i oni nerealnih pretnji – zlih duhova, demona. I ne samo demona, već i bolesti i zaraza, nastalih pod uticajem zlih sila. U 16. veku renesansni naučnik Michael Servetus je spaljen zajedno sa svojim knjigama koje su optužene da su „zarazne“, „otrovne“ i „zatrovane“. Moderan 20. vek je dao nacističko spaljivanje knjiga jer su „demonske“, predstavljaju „zarazu“ i „ostatke prošlosti“. Uočavate sličnosti?

Magija i moć koja se pripisuje knjigama traje oduvek. U svim društvima, u svim vremenima na planeti nalazimo legende u kojima se opisuje božansko poreklo i karakter pisanja. Nekada se i same reči u knjigama smatraju magičnim, tako da tekstovi u njima moraju biti šifrovani da ih laičke oči i nezaštićene duše ne bi pročitale. Takođe su i same knjige ulivale strahopoštovanje jer su, zbog materijala na kome su pisane, kao i samog sporog procesa nastanka pre pronalaska štamparske mašine, bile jako skupe i retke. Za pismene osobe one su veza sa ljudima koji su odavno mrtvi, ali za one nepismene rukopisi su obavijeni delom misterije. Magiji knjiga je prethodila magija samog pisanja na različitim materijalima koji su bili dostupni – na životnjskim kožama, kostima, stenama, drveću, lišću drveća, bambusu, na morskim školjkama…

Većina starih društava su smatrali da su njihovi bogovi i boginje smislile pismo, tako da je pisanje za njih bilo sveto zbog svog božanskog porekla. Božansko poreklo slova davalo im je status božanskog čuda, a linija između čuda i magije je bliska, a granice slabo vidljive. Nekada su i sama slova mogla da ožive. Stari Egipćani su koristili slikovno pismo. Njihova „slova“ su predstavljena kao obrisi zmija, lavova, sova, orlova, pasa, riba, žaba… Arheolozi su bili zbunjeni kada su na zidovima grobnice faraonove ćerke, princeze Neferuptah pronašli tekstove koje govore o značaju osobe koja je tu sahranjena, ali čije su životinje u pismu bile prikazane kao osakaćene, sa udovima, repovima ili krilima koji im nedostaju. Egipćani su verovali da, kada se sahranjena osoba preseli na onaj svet, i slova ožive. A ovaj put su želeli da zapis o važnosti osobe koja je sahranjena bude zauvek sačuvan.

U Kini je postojao bog pisanja. U Indijskim legendama božanstvo Ganeša optužuju za otkriće slova, kao što u severnoj Evropi Odina smatraju za pronalazača runa. U Bibliji piše da je na početku bila Reč koja je bila sa Bogom i koja je i sama bila Bog. Ova konekcija između psima i božanstava je vidljiva i danas. Jeveriji prilikom molitve nose delove odeće sa religijskim natpisima na njima, kao što se i na ulazima njihovih kuća nalaze svete reči. Muhamedanci nose amajlije sa stihovima iz Kurana na njima. Među hrišćanima postoji običaj da se bolesne osobe rashlađuju sa mahanjem listovima Biblije ili da proguta papir na kojoj je napisana molitva.

Još od sedmog veka stare ere, kada je judejski kralj Jehoiakim spalio deo svitka proroka Jeremiaha, sve do današnjih dana spaljivanje knjiga je oružje svetovnih i duhovnih vlasti koje žele da na ovaj način suzbiju stavove za koje smatraju da su u suprotnosti sa vladajućim poretkom.

Kada su Vavilonci i Skiti, 612. godine pre nove ere, uništili asirsku prestonicu Nineveh oni su tom prilikom spalili i biblioteku u kojoj je učeni kralj Ashurbanipal sakupio veliki broj tekstova. Istoričari smatraju da je veliki broj tekstova koji se nalazio u ovoj biblioteci bio na kožnim svicima, voštanim tablicama, možda i na papirusima. A sav taj materijal veoma lako gori. Međutim, tekstovi pisani klinastim pismom na glinenim tablicama su tom prilikom bili „ispečeni“ što ih je, ironično, sačuvalo sve do 19. veka kada su ih pronašli arheolozi.

Grčki filozof Protagora je, po svemu sudeći bio agnostik, i zato je njegovo, danas izgubljeno delo koje se bavi ovom temom bilo javno spaljeno na gradskom trgu. Isto kao i neke druge njegove knjige. Ovaj incident spominje biograf grčkih filozofa Diogenes Laertius, kao i Ciceron. Međutim, oni su živeli i pisali stotinama godina posle Protagore, tako da mnogi sumnjaju u autentičnost ovog slučaja. Naročito jer su neki njegovi radovi sačuvani posle njegovog života.

Zoroastrizam je bila zvanična religija drevne Persije sve do sedmog veka. Njihova religija se zasniva na proučavanju svete knjige Aveste. U tekstovima koje su pisali pripadnici ove religije stoji da je Aleksandar Veliki spalio ove knjige. U grčim i latinskim izvorima ovaj incident se ne spominje, mada su oni imali tendenciju da Aleksandra Makedonskog prikazuju u samo dobrom svetlu.

Rimski pesnik Virgilije je, testamentom obavezao svoje prijatelje da njegopvo delo po kome je poznat Eneidu spale jer je smatrao da je to samo nacrt, a ne konačna verzija dela. Na sreću, prijatelji ga nisu poslušali.

Senator i rimski istoričar Aulus Cremutius Cordus bio je prisiljen da izvrši samoubistvo, a njegova Istorija, po naredbi Senata da bude spaljena jer je prikazivala Bruta i Kasija, koji su ubili Julija Cezara, kao pozitivne likove. Njegova ćerka Marcia je spasla kopije knjige koja je ponovo izdata tokom Kaliguline vladavine. Do danas je sačuvano samo nekoliko fragmenata ove knjige.

Rimski imperator Dioklecijan je 302. godine, izdavanjem niza edikata, započeo takozvani Dioklecijanov progon, poslednji i najsuroviji progon hrišćana u Rimskom carstvu. Prvo je naredio da se spale vodeći agnostici zajedno sa njihovim delima, a naredne godine da se novoizgrađena hrišćanska crkva u Nikomediji uništi, sveti spisi spale, a dragocenosti zaplene. U daljem progonu su stradali hrišćani zajedno sa svojim svetim knjigama.

Posle prvog Nikejskog sabora 325. godine rimski imperator Teodosije je naredio da se spale dela arijanaca. Arijanci su inače hrišćani koji su uvažavali učenje aleksandrijskog sveštenika Arija o prirodi i međusobnim odnosima Oca, Sina i Svetog Duha. Sam Arije je proteran i kasnije, verovatno, ubijen, a spaljivanje njegovih dela je nastavljeno u narednim godinama.

Hrišćanski car Jovian je naredio da se spali celokupna antiohijska biblioteka verovatno zato što ju je knjigama opremio njegov nehrišćanski prethodnik car Julijan. Nije loš skor, ako se uzme u obzir da je Jovian vladao samo osam meseci.

Teolog Prisilijan je bio prvi hrišćanin koji je pogubljen zbog jeresi 385. godine. Njegova dela su spaljivana kao jeretička, i smatralo se da nisu sačuvana, ali su u 19. veku otkrivena ona koja su preživela.

Etrurci ili Etruščani bili su jedan od italskih naroda antičke Italije. Oni su na Apeninskom poluostrvu stvorili prvu veliku civilizaciju, čiji uticaj na Rimljane postaje sve više očigledan. Upravo su Etrurci naučili Rimljane alfabetu i brojevima, kao i mnogim elementima u arhitekturi, umetnosti, religiji i odevanju. Rimski nam pisci svedoče da su Etrurci svaku pticu i svaku biljku smatrali potencijalnim izvorom znanja o bogovima, te da su razvili istančanu nauku i prateće rituale za korišćenje tog znanja. Njihovi sopstveni mitovi objašnjavali su da su tu “nauku” ljudi dobili od samih bogova, preko proroka Tagesa, čudesnog deteta koje je imalo osobine nekog starog mudraca, koji je iskočio iz izorane brazde na poljima grada Tarkvinija te otpevao elemente onoga što su Rimljani nazvali disciplina Etrusca. Knjige Disciplina Etrusca su sakupljene i spaljene u 5. veku.

Sasanidsko kraljevstvo je naziv za poslednju predislamsku državu čiji je politički centar bio u današnjem Iranu. Kada su Arapi osvojili njegovu prestonicu Ktesifon stanovništvo su uglavnom poštedeli, ali su zapalili sve ostalo. Ptrema nekim pisanjima, koja su nastala dva veka posle događaja, general koji je osvojio grad je pitao kalifa Omera šta da uradi sa knjigama koje su pronašli u lokalnoj biblioteci. Kalif je odgovorio da ako knjige nisu u skladu sa onim što piše u Kuranu, onda predstavljaju blasfemiju i trebalo bi da budu spaljene, a ako su u skladu sa učenjem iz Kurana, onda su nepotrebne, pa bi takođe trebalo da budu spaljene. Ova priča postoji i za Aleksandrijsku biblioteku.
Osman Ibn Afan je bio treći kalif posle Muhameda. Primio je islam kada je na svetu bilo manje od četrdeset muslimana. Osman je poznat po tome da je oformio grupu ljudi da sakupe osnovni tekst Kurana. Različiti muslimanski centri započeli su vlastitim ispisivanjima Kurana. Osman se bojao da će se kalifat raspasti ako svi ne budu imali pristup originalnom tekstu Kurana. Religiozne kontroverze bi mogle biti opasnost po carstvo. Pri kraju Osmanove vlasti konačno je komitet sastavio Kuran. Osman je u sve muslimanske gradove poslao svoju, konačnu, verziju Kurana i naredio da se unište sve druge apokrifne verzije.

Kada je kralj Kastilje Alfonzo VI 1085. godine osvojio Toledo postavilo se teološko pitanje da li bi hrišćanski vernici trebalo da upražnjavaju „Rimski“ ili „Mozarapski“ obred. Tada su izvršili test spaljivanjem. U vatru su bacili po jednu knjigu svakog obreda. Jedna je uništena, a druga samo malo oštećena tako da je odlučeno da gotovo sva osvojena područja moraju napustiti mozarapski obred i prikloniti se rimskoj liturgiji.
Nalanda je bio centar visokog obrazovanja u drevnoj Indiji. Danas bi ga nazvali univerzitetski centar. Bio je najpoznatije i najveće skladište znanja tog doba. Njena biblioteka je imala stotine hiljada knjiga, svitaka, pergamenata. Sve sakupljeno znanje od petog veka nove ere sve do 1193. godine kada su ih muslimanski osvajači pokorili bilo je zapaljeno. Bilo je toliko dokumenata da je vatra gorela danima.

Kako je islam prodirao na Maldive, tako je budistička religija, koja je bila vladajuća hiljadama godina polako potiskivana. Mnogi spomenici, zapisi na bakarnim pločama ili drugom materijalu, na kojima je bila zapisivana istorija bili su uništeni.

U trinaestom veku Katolička crkva pokreće krstaški rat protiv Katara. Gotovo svi jeretički tekstovi koji su pronađeni su uništeni, zajedno sa njihovim vlasnicima. Do danas je sačuvano samo nekoliko dokumenata.
Kuća mudrosti je bila biblioteka, prevodilački i istraživački centar u Babdadu. Spalili su je mongolski osvajači 1258. godine tokom invazije. Priča se da je reka Tigar šest meseci toga bila crna od mastila uništenih knjiga koje su bačene u nju.

Šta nas bolje uvodi u rani moderan period spaljivanja knjiga od glavnog inkvizitora Tomasa De Torkemade koji je voleo da spaljuje nekatoličku literaturu, naročito Talmud, a posle konačnog poraza Mavara u Granadi 1492. godine i arapske knjige?

Vilijem Tindel je engleski naučnik koji je poznat po tome što je preveo Novi Zavet na engleski jezik. Zbog toga ga je londonski episkop 1526. godine spalio zajedno sa prevodima.

Dijego De Landa biskup Jukatana koji je Španija upravo osvojila naredio je prikupljanje svetih spisa naroda Maja koje je spalio u junu 1562. godine.

Tokom tridesetogodišnjeg rata prevodi Biblije Martina Lutera bivali su spaljivani u onim delovima nemačke koji su bili pod uticajem Pape.

Za vreme građanskog rata u Engleskoj, po naređenju Olivera Kromvela spaljeno je šezdeset određenih knjiga, pamfleta, brošura i novina.

Vilijam Pinčon, američki kolonista i trgovac, takođe je i pisac prve zabranjene knjige u Novom Svetu. U svojoj knjizi on je kritikovao puritance koji su bili jako moćni u Masačusetcu u kome je on živeo. Tako da je ovo postala zabranjena knjiga koju su javno palili po trgovima. Pinčon je otišao u Englesku i tako izbegao već zakazano suđenje i, možda, sudbinu svoje knjige.

Za vreme Velikog požara u Londonu 1666. godine mnogi knjižari su svoje knjige sklonili u kripte Katedrale Svetog Pavla. Međutim kameni zidovi kripti su se urušili tako da su sve knjige izgorele.

Na Oksfordu je 1683. godine organizovano spaljivanje nekoliko knjiga engleskog filozofa Tomasa Hobsa kao i nekih drugih uglednih autora.

Pamflet Simeona Frojdenbergera u kome on tvrdi da je Vilijem Tel mit i da se njegove avanture nikada nisu desile spaljen je javno 1760. godine na trgu u Altdorfu, gradu u kome je, po legendi, Vilijem Tel pogodio jabuku na glavi svog sina.

Kada su britanske i kanadske trupe umarširale u Vašington 1814. godine oni su zapalili mnoge javne zgrade, između ostalog i zgradu Kongresa. Tom prilikom je izgorela i originalna kongresna biblioteka sa 3000 knjiga. Ironično je da je većina tih knjiga poručena upravo iz Britanije. Kada je čuo šta se desilo, bivši američki predsednik Tomas Džeferson je prodao celu svoju biblioteku kongresu. Tih njegovih 6700 knjiga predstavljaju srž iz koje se kasnije razvila ogromna i čuvena kongresna biblioteka.

Studenti nemačkog bratstva su u oktobru 1817. godine , kao deo proslave dvogodišnjice Napoleonovog poraza, spalili Francuski građanski zakonik.

Novi direktor škole za slepe u Parizu je, 1842. godine svojim podređenima naredio da spale sve knjige koje su pisane novoizmišljenim brajevim pismom. Iako su sve knjige koje su pronađene spaljene, poštovaoci dela Luja Braja su nastavili da ga koriste, tako da je vremenom ono ponovo vraćeno na ovaj institut.

Tokom vladavine Francuske Komune dvanaest ljudi je bilo određeno da spali neke javne zgrade. Biblioteka i neki delovi Luvra su tom prilikom zapaljeni i totalno izgoreli. Muzej se čudom spasao od uništenja.

Posle oslobođenja Norveške u mnogim gradovima su javno paljene knjige Knuta Hamsuna zbog toga što je tokom rata sarađivao sa nacistima.

Saveznička komanda je 1946. Godine donela odluku o konfiskaciji svih knjiga i drugih medija koji bi mogli da popularišu nacizam ili militarizam. Tom prilikom je sačinjen spisak od 30 000 naslova knjiga, školskih udžbenika, pesama koje su zabranjene. Knjige sa spisak su bile zaplenjivane i spaljivane, a posedovanje istih je bilo krivično delo. Milioni primeraka su oduzeti i spaljeni. Jedna od pripadnika vojne uprave je rekao da se ovo, u suštine, i ne razlikuje od nacističkog spaljivanja knjiga.

U nekoliko američkih gradova 1948. godine deca su, uz nadzor sveštenika,nastavnika i roditelja spaljivali stripove. Kada su mediji izvestili o ovom događajima širom zemlje je počelo da se organizuje nešto slično.

Satanski stihovi Salmana Ruždija spaljivani su u Boltonu i Bredfordu 1988. godine. Na Pet knjižara u Britaniji koje su prodavale ovu knjigu bile su bačene bombe, a dve knjižare u Kaliforniji su dobili molotovljev koktel u izlog.
Ovo su samo neki od primera u kojima su sistematski i namerno paljene knjige. Broj zapamćenih slučajeva je mnogo, mnogo veći. Nikada nećemo da saznamo koliko je stvarno knjiga i rukopisa spaljeno jer mnogo puta nije bilo preživelih koji bi mogli da svedoče o ovim vandalizmima.

Ovaj tekst je prvi put objavljen u Bookvaru broj 06, 21. 10. 2013.

Download PDF

Comments

comments

Related Posts