„Možda nije najbolji trenutak da ovo spomenem doktore Zeligman, ali se upravo setih – sanjam tako jednom da sam Hitler. I sad me je stid da o tome govorim, ali u snu sam zaista on. Stojim na balkonu i držim govor gomili zatucanih sledbenika. Nosim uniformu sa onim smešnim, potklobučenim nogavicama, osećam brčiće na gornjoj usni, a desnom rukom mlataram i gromkim glasom bacam prisutne u zanos. Ne sećam se tačno o čemu je bio govor – valjda o Musoliniju i nekakvoj besmislici o proširenju granica – ali nije ni važno. Šta je fašizam ako ne ideologija radi sebe same? Nema tu nikakve poruke, a na kraju su nas Italijani svejedno preduhitrili.“
Ovako počinje roman Pregled, nemačke književnice nastanjene u Londonu, Katarine Folkmer koji je nedavno, u prevodu Igora Solunca, objavila izdavačka kuća Dereta. U pitanju je kratak roman pisan u obliku ispovednog monologa (zapravo dijaloga, ali drugi glas nikada „ne čujemo“) tokom lekarskog pregleda.
„Mislim da nam samoća to radi – zaboravljamo kako da izrazimo svoje želje.“
Ona priča, priča, priča, a doktor je sluša, sluša, sluša i radi svoj posao. Šta radi ne bi valjalo reći u ovom trenutku jer je i sama priroda pregleda deo poente priče. Ono što možemo reći jeste da je u pitanju osoba koja mašta ne samo da je Hitler, već gaji i seksualne fantazije o Hitleru, želi da Japanci naprave seksualne robote koji bi usluživali i žene, seća se svih onih felacija koja je pružala nepoznatim muškarcima u restoranskim klozetima, zatim svoje veze sa oženjenim slikarom K-om koji joj je slikao na grudima.
„Znate, moja želja nije politička – odavno sam prestala da se brinem o tome da će sveopšte nasilje naškoditi mom telu. Samo sam umorna, a sama pomisao da budem u stanju da se usredsredim na sopstvenu strast čini se kao davno izgubljen san. Da mogu isključiti svog partnera kad mi ponestane osećanja.”
Naravno, kao Nemica ona ima i pradedu koji je, tokom ONOG rata radio, da tako kažemo, u blizini Aušvica i SS-ovaca i zahvaljujući čijem nasleđu ona sada ima dovoljno novca da svom doktoru Jevrejinu plati hiruršku intervenciju.
„Nisam imala predstavu kojeg je porekla, ali pomislila sam kako bi ga sigurno uznemiril ako mu ispričam o seksualnoj fiksaciji na našeg dragog Firera, i kako je nemogućnost ostvarivanja te želje dovelo do besa i poriva da saradniku usnu školjku priheftam za sto.“
Ovako iskreno direktna pripovest o nemačkoj prošlosti nije prijatno zvučala izdavačima u Nemačkoj.
„Nemački izdavači su bili veoma šokirani i dugo su odbijali da je objave“, kazala je Folkmer u jednom intervjuu. „Delovala im je previše radikalno.“
Od početka čitanja romana je jasno da je u pitanju roman prvenac i da je cilj autorke da bude šokantna i provokativna. Ovo potonje pokazuje i podnaslov koji u originalnom izdanju ne stoji na naslovnici, dok se u srpskom izdanju se skroz izgubio, a koji glasi Ili priča o kiti (u američkom izdanju glasi Ili, priča o jevrejskoj kiti).
„Ma šta govorili, ljudima su potrebna tela da bi voleli. Sve te budalaštine o dušama jednostavno nisu tačne – da je možete voleti bez obzira na oblik u kome se nalazi. Mozak nam je takav da mačku volimo samo kao mačku, a ne kao pticu ili slona. Ako želimo da volimo mačku, onda treba da je vidimo u tom obličju, dodirnemo joj krzno, čujemo kako prede i da nas ogrebe ako je pomilujemo na pogrešan način. Ne želimo da laje na nas, a ako bi krenulo da joj raste perje, ubili bismo je, proučavali i naposletku izložili kao čudovište.“
Da li je autorka uspela u svojoj nameri da šokira čitaoce odgovor je koji bi valjalo potražiti u subjektivnom doživljaju svakog pojedinačnog čitaoca. Različite stvari (ne)šokiraju različite ljude.
Očito je da je Folkmer želela da kroz duhovitu, i, na trenutke, bizarnu, priču, koristeći šok (ili grotesku) kao sredstvo za privlačenje pažnje, želela da nam prenese priču o nemačkom nasleđu, nasilju, krivici, odnosu Nemaca i Jevreja… Svim onim stvarima koje, i dan danas, pritiskaju pripadnike ova dva naroda.
“Iako upravljamo planetom, ipak smo njeni najružniji stanovnici, a naša čežnja za lepotom neće prestati, jer nikada nećemo biti zadovoljni onom koju vidimo pred sobom.“
Moramo se probiti kroz sve te javne klozete i priče o masturbaciji kako bismo između redova došli do suštine priče.
„Život vam uvek pruža priliku da decu gnjavite kako bi ispravili vaše propuste.“
Knjiga obiluje duhovitim sentencama i zanimljivim zapažanjima tako da na sve nas, neopterećene nasleđem nacionalsocijalističkih predaka, ova knjiga više može da zabavi nego da nas šokira i uznemiri.
Pregled će podeliti publiku na one kojima se dopada i onima koji neće biti oduševljeni.
Piše: Milan Aranđelović
