Sanja Savić je rođena u Sarajevu 1988. godine, završila je osnovnu i srednju školu na Palama. Diplomirala je i završila master sutdije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, gde je trenutno na Doktorskim umetničkim studijama.
Objavila je zbirke pripovedaka „Kad žirafa progovori“ i „Vrijeme vašara“, roman „Neoštrine“, drame „Srebrni car“. Izvedene su joj dve radio drame na radio Beogradu: „Letovanje na jugu“ (po pripoveci Ive Andrića) i „Irodijada“. Autor je scenarija za nekoliko kratkih filmova, te scenarista, reditelj i animator dva kratka animirano-igrana filma – „Bubamara“ i „Kako mravi i krave utiču na ženski život“. Sa Vladimorom Radovanovićem, koautor je eksperimentalnog muzičkog filma „Vitraž u d-molu“.
Dugometražni igrani film „Naši očevi, majke i njihova djeca“ premijerno je prikazan na Festu 2017. godine, a potom na još desetak festivala u Srbiji i inostranstvu. U režiji Stevana Bodrože na sceni Kult UK Vuk Karadžić, izvedena je drama „Kod šejtana ili Jedna dobra žena“. Radila je kao demonstrator na predmetu Filmska i televizijska dramaturgija. Trenutno priprema dugometražni animirani film za decu „Priča o Miki mravu“ (koji je umetnički deo doktorata), te novi roman, kao i predstavu za decu „Crvena kapa i vukova šapa“. Ovo smo iskoristili kao povod da sa Sanjom popričamo o novim stvarima koje nas očekuju, ali i o nekim njenim ranijim delima.
- Bavite se pisanjem proze, pozorištem, igranim filmom i animacijom, a po Vašim tekstovima i dramatizacijama izvedeno je i nekoliko radio drama. Kako uspevate da održite fokus između toliko različitih medija?
Već samo opredjeljenje za dramu kao medij za čije pisanje je potrebno istovremeno „držanje u glavi“ po nekoliko likova anticipira mentalni sklop koji voli da istovremeno djeluje na nekoliko polja. Naravno, nikada to zapravo nije istovremeno, ali su prelazi iz jedne sfere u drugu (npr. iz proze u animirani film) mnogo česti, ponekad čak i na dnevnom nivou. Za sada mi takva dinamična koncepcija prija, ali nisam sigurna koliko je održiva. U jednom trenutku ću morati da napravim selekciju intersovanja.
- Trenutno se na jednoj od scena UK „Vuk Karadžić“, igra predstava zasnovana na Vašem pozorišnom komadu „Kod šejtana, ili jedna dobra žena“, čija protagonistkinja predstavlja arhetip žene sa naših prostora. U kojoj meri je ova drama odraz vremena u kome živimo, a u kojoj ona predstavlja svojevrsni recidiv prošlosti?
S obzirom na to da je drama nastala kao ispitni rad na predmetu Pozorišna i radio dramaturgija kod profesora Boška Milina prije gotovo osam godina, i kada je vremenski raspon između pisanja drame i onih za dramu ključnih događaja devedesetih bio dosta manji, iznenadilo me je kada sam shvatila da se ovaj komad čita bez osjetnog protoka vremena. Mogući razlog tome je što se na neki način tekst bavi tim dubokim psihološkim rascjepima, koji su prouzrokovani kako socijalnim tako i istorijskim nedaćama pa je stoga i neophodan otklon da bi bili „svarljivi“. Moram da istaknem rad reditelja Stevana Bodrože, bez čijeg bi dara i iskustva sve te sitne psihološke začkoljice ostale bez značenja i smisla.
- Pre nepune tri godine ste u izdanju izdavačke kuće Arete objavili roman „Neoštrine“, priču koja se bavi prihvatanjem sebe i svoje prošlosti, kao i suočavanjima koja menjaju život. Roman je naišao na zapaženi prijem kod čitalačke publike, a našao se i u širem izboru za NIN-ovu nagradu. Koliko je ova priča inspirisana ličnim iskustvima, a koliko je ona plod autorske fikcije?
Sa jedne strane, veoma je ličan, u smislu da sam izbor detalja i kratkih priča (sjećanja) kojima je prožet roman vodila veoma pažljivo praveći neku nevidljivu ravnotežu među likovima i događajima. Sa druge strane, lik Ines jeste plod fikcije ali takav da je inspirisan ženama koje poznajem, te se bavi dilemama i situacijama koje su mi na neki način privukle pažnju i poželjela sam da se njima pozabavim u prozi.
- Na 45. FEST-u premijerno je prikazan Vaš film „Naši očevi, majke i njihova djeca“ koji je, iako rađen sa minimalnim sredstvima, naišao na topao prijem kod publike. Koje su prednosti a koje mane raditi film sa skromnim budžetom?
Prednost niskog bužeta je, osim veće autorske slobde, svakako to što snimanje, koncept i scenario u predprodukciji moraju biti maksimalno razrađeni, da bi se iz dostupnih sredstava izvukao maksimum. To stvara dodatni stres jer je misao da određeni kadar mora biti snimljen „sad ili nikad“ sveprisutan na snimanju, što nije slučaj kada novac kupuje vrijeme za koje se snima ili radi postprodukcija. Takođe, krug saradnika se maksimalno sužava i na snimanju je veoma prisna atmosfera. Sa druge strane, novac donosi mogućnost da se neke rediteljske zamisli sprovedu detaljnije, pa se time povećava kvalitet slike. Takođe, mislim da je uz veći budžet neophodno imati i veću odgovornost u smislu opravdavanja uloženog novca. Ukoliko se ta odgovornost prenebregava, film plaća skupu cijenu udaljavanja od publike.
- Uskoro bi trebalo da branite i doktorsku tezu, čiji će sastavni deo biti dugometražni animirani film „Priča o Miki mravu“, svojevrsna dramatizacija jedne Vaše ranije objavljene priče. Da li rad na animiranom filmu predstavlja izazov u odnosu na druge medije?
Animacija je veoma specifična kao medij, jer sadrži taj pikto-fono-kinetički spoj, kako Ranko Munitić definisao njenu tripartitnu srž. Dakle, uz likovni aspekt, neophodno je poznavanje tehnike, ali i posejdovanje upornosti i posvećenosti u mnogo većoj mjeri nego što je to slučaj sa ostalim umjetnostima. Drugim riječima: fizički rad. „Priča o Miki mravu“ je sa mnom prošla sve faze različitih interesovanja (crtanje, proza, scenario, režija, animacija) i od svakog uzela neophodno za nastanak. Da sam na početku znala koliko je izazov u pitanju, ne znam da li bih se odvažila na njega. Možda je zbog toga neznanje korisno…
- Do sada ste objavili i dve zbirke priča za decu „Kad žirafa progovori“, 2010. i „Vrijeme vašara“, 2013. Koliko se pisanje za decu razlikuje od pisanja za odrasle?
Mislim da nije razlika u samom pisanju (djeca su jednko surovi kritičari kao i odrasla čitalačka publika), već u tome kome se obraćaš dok pišeš. Dječija logika i njihov način doživljavanja stvari, mnogo je neposredniji pa stoga uvijanja i digresije na koje smo navikli u umjetnosti za odrasle, teško su prihvatljivi. Takođe, motivi su ključna razlika. Onaj koji piše za djecu, treba da misli o tome, šta su to stvari koje zbilja plaše djecu, o čemu oni mogu da razmišljaju, šta ih opterećuje, a šta raduje. Kada im je polazište blisko, djeca ponekad mogu da shvate mnogo više nego što mi pretpostavljamo.
- Poslednjeg dana novembra, na sceni čuvene Akademije 28 biće izvedena predstava za decu „Crvena kapa i vukova šapa“, koja je bazirana na Vašem tekstu. Možete li nam reći nešto više o samoj predstavi?
Kao što se može naslutiti iz naslova, u pitanju je direktna aluzija na svima poznatu priču o Crvenkapi i vuku. U ovom slučaju, Bulka (Crvenkapa) je djevojka koja otvara svoju turističku agenciju za ture po Srbiji. Volfgang je slučajni prolaznik kroz njeno selo koji sticajem okolnosti postaje Bulkin prvi klijent i njih dvoje se zajedno upute u otkrivanje znamenitosti i prirodnih ljepota Srbije. Tekst je nastao na inicijativu glumice Milice Janković, a projekat je podržala Kancelarija za dijasporu, tako da je izvođenje predstave planirano i za našu publiku u dijaspori. Osim Milice Janković, u predstavi igra Vladimir Vučković
- Vaša poruka mladim umetnicima?
Prije svega, da razmisle šta je to njih zaista privlači u određenoj umjetnosti. Potom da probaju da sagledaju šta su im jače a šta slabije strane, a onda da ne čekaju predugo.
Razgovarao: Milan Aranđelović
