1. Uvodna filozofiranja
Dobro došli! Uronite sa nama u priču o varvarinu iz Simerije, koji bosim stopalima svojim gaziše po draguljima optočenim prestolima… Čekaj malo, čekaj malo. Ovo nije Konan Roberta Ervina Hauarda, već Ime Vetra Patrika Rotfusa. Tačno. Ali Rotfus je priču o Kvoutu započeo baš onako kako je Hauard želeo da predstavi ciklus o Konanu- kao niz nepovezanih priča koje u nekoj drumskoj kafani uz čašu vina diktira u pero hroničaru namrgođeni varvarski najamnik. I zbilja, početak knjige nas zatiče u ne baš uspešnoj gostionici u nekoj nedođiji (čija geografska lokacija do kraja prve knjige nije razjašnjena), koju vodi u selo nedavno pristigli stranac. Oronuli, iscrpljeni, beznađem pritisnuti stranac koga jedino njegov pomoćnik, i to samo kada ostanu sami, zove imenom koje se tih dana smatralo najvećom pohvalom i najvećom kletvom – Kvout. Učmalost palanačkih dana razbija dolazak tajanstvenog hroničara koji – ne otkrivajaući kako je saznao gde je utočište u koje se nekadašnji junak povukao samog sebe prognavši iz sveta – zahteva od Kvouta da mu ispriča njegovu životnu priču. Kvout na kraju pristaje, i mi dobijamo priliku da ispratimo – hronološki, za razliku od Simerijančevog slučaja – život najvećeg heroja svoga doba. Već ovim je krug života zatvoren – setna prilika koja zauzima mesto pripovedača vraća nas u vreme kada je bio isto što i sada – nemoćni posmatrač događaja – u prve dane svog detinjstva. Inače, uticaj Simerijančevog oca na Rotfusovo pisanje, sem u ovome, primetan je ja još jednom mestu u knjizi. Skoro sam siguran da je inspiraciju za Kvoutovu i Deninu šumsku avanturu sa zmajem našao u kratkoj priči o Konanu Roberta Ervina Hauarda Red Nails (Crvene kandže), koja na žalost nikada nije prevedena na srpski, ali čiju vrlo dobru strip adaptaciju u izvedbi Roja Tomasa i Beri Vindzor-Smita možete naći u drugoj knjizi Konanovih hronika u izdanju beogradskog Darkwood-a.
Ali, Rotfus nije Hauard, a ni Kvout nije Konan. Ime vetra nije krvava bajka o varvarskom junaku koji se preko brda leševa penje do zasluženog trona, to je knjiga za oko, uho, grlo i nos savremenog čitaoca/čoveka. Posredi je priča o odrastanju, ali ne samo to, i priča o osveti, ali i mnogo više. Možda je zapravo priča o cenama koje moramo platiti da bismo živeli život kako snevamo, i drugim cenama, koje se plaćaju kada pravimo nagodbe sa surovom realnošću, napuštajući svoje snove. Priča nam baca u lice spoznaju da čovek nije izmislio trgovinu kada je iskovao bronzani novac ili počeo da trampi krzna za alat. Do toga je došlo mnogo ranije, kada smo počeli da međusobno trgujemo svojim emocijama, željama, nadama, strahovima, ciljevima… A u takvoj razmeni, robu je teško odvojiti i zapakovati, kusur nije lako izračunati i prebrojati. Rotfus nam pokazuje ono što nosimo u sebi i kako time utičemo na druge ljude i kako nam oni uzvraćaju, kako time menjamo svet. Ovo je i priča o pogrešnim izborima i kajanju. O razlozima zbog kojih želimo da zaboravljamo i razlozima zbog kojih je to nemoguće. O razlozima zbog kojih se noću budimo iz košmara besno škrgućući zubima, i zašto nam je, što smo stariji, sve teže mirno zaspati. Zbog čega urlamo na zvezde kad nam nisu ništa krive i zbog čega je Herakle pretio Suncu da će ga strelom skinuti sa neba. O onome što nas čeka kad jednom sa štapom u ruci i garniturom šaha pod miškom krenemo do obližnjeg parka. Na kraju krajeva, ovo je priča o jednom čoveku po imenu Kvout, ali i o svakome od nas, što je sigurno razlog više zašto je ispričana u prvom licu, jer Kvout Dečak iz ove knjige – Kvout koji još nije sazreo u Kvouta Heroja – bio je/jeste svako nekad. Možda nisam natprosečno inteligentan student filozofije ili bard božanskog talenta, ali ja/ti/vi posebni smo samim tim što jesmo.
No, da se vratimo uzorima i uticajima. Rotfus je očigledno veliki poznavalac žanra i uspešno je implementirao u svoj stil najbolje što je našao u drugim piscima fantastike. Njegove rečenice, elegancijom i bogatstvom sadržine, podsećaju na najbolje dane Džina Vulfa. U stvari, od svih sword and sorcery junaka Kvout najviše karakterom podseća na Vulfovog Severijana iz Knjige Novog Sunca, premda je ono što pokreće ova dva lika, njihova unutrašnja motivacija, upravo ono što ih najviše i razlikuje. Ima u Rotfusu osećaja za tragediju i beskompromisnost u odvijanju radnje koji su svojstveni Džordžu R. R. Martinu, i poetike u portretisanju ženskih likova koja karakteriše pisanje Rodžera Zelaznija. Da, prisutan je i neuporedivi osećaj koji je ranije kod čitaoca umela da probudi samo velika Ursula LeGvin, osećaj da ste završivši sa čitanjem jedne stranice priče, završili i sa jednim danom/satom/momentom/prilikom, sa nečim što se više neće ponoviti, ma koliko pokušavali da se vratite unazad, hodajući po svojim tragovima ili okrećući stranice knjige. Sve zajedno, Rotfus je pretočio u čudesnu alhemiju pisane reči nazvanu Ime vetra.
2. Pripovest
Kvout nije rođen u nekom mirnom zabačenom selu već u cirkusu koji se selio od grada do grada, od države do države, izvodeći predstave pred oholim kraljevima i priprostim seljanima. Njegov otac je zabavljač, pesnik i vođa njihove družine; majka mu je plemkinja koja je pobegla od roditelja da bi se udala za Kvoutovog oca, načinivši tako onaj izbor koji je postao srž svih Kvoutovih kasnijih problema sa Denom, izbor koji Dena odbija da napravi i time njihovu platonsku zaljubljenost pomeri sa mrtve tačke uprkos silnim romantičnim šetnjama pod zvezdama – jer on u njoj traži svoju majku, tj. majčinu žrtvu, a ona nije spremna da mu toliko pruži. Dečaka su od rođenja od njegovih vršnjaka razlikovale dve stvari – natprosečna inteligencija i vešti prsti – zbog kojih je izgledalo da sve čega se lati ne može da propadne. Još kada se njihovoj trupi pridružio lutajući mag i počeo da podučava Kvouta prirodnim naukama, odnosno fizici, hemiji i biologiji, postalo je jasno da će i nebo morati da se podigne da bi se postavile njegove granice. Prvi deo Kvoutovog detinjstva je san svakog dečaka – brižni roditelji koji ga istinski vole, svakodnevno lutanje prožeto lakim, fino umetnutim časovima glume, muzike, istorije i jezika, prirodnih nauka i scenskog mačevanja, koje je radoznali dečak prosto gutao. Činilo se da mu je jedina briga da odabere čime će se baviti u životu – sve dok naizgled nevina ambicija njegovog oca nije sve upropastila i pretvorila u prah. Kvout senior je imao san/hobi da sastavi spev o legendi o legendi, Čandrijanima – bićima/zverima/čudovištima/duhovima/pojavama/? o kojima se ništa nije znalo, ali koji su predstavljali delić kolektivne svesti i podsvesti celog sveta. I očigledno je uradio previše dobar posao, jer legendarni Čandrijani su se jedne noći, ubrzo nakon što je objavio da je pesma pri kraju, pojavili u njihovom logoru i pobili i popalili sve živo. Sem čuda od deteta, koje su sačekali da se vrati iz šume, i koje je u neverici stajalo i buljilo u prizor pred sobom, nesposobno da pojmi šta ga je snašlo, spašeno samo zbog žurnog povlačenja Čandrijana koji su osetili da NEŠTO dolazi po njih. Nakon toga dečaka obuzima ludilo, pa neko vreme kao polusvesni divljak živi u šumi, delimično se oporavlja, nastavlja da živi kao beskućnik i prosjak u primorskom gradu koji kao da je sišao sa stranica Martinove Igre prestola posvećenih Kraljevoj Luci. U stvari, Galebovo i jeste preslikana Kraljeva Luka, samo viđena kroz oči slinavog odrpanca polumrtvog od gladi, umesto kroz vizir dvorskih vitezova. Tu nakon godinu – dve pomen Čandrijana u razgovoru sa putujućim pripovedačem napokon potpuno osvešćuje Kvouta i on napušta otupelost u koju se zatvorio kao u ljušturu i dozvoljava osećanjima da ga ponovo obuzmu. Nakon toga krug ponovo dobija svoj centar- njegov život ponovo ima cilj – osvetu. Da bi je dosegao, mora da upozna svoje neprijatelje, pronađe gde žive i kako da ih ubije. Potrebno mu je znanje iz očevog speva koji je uništen – stoga kreće na put na Univerzitet, jedino mesto gde misli da bi mogao da ga ponovo prikupi i uz to nauči sve tajne sveta i magije. Nauči Ime Vetra.
U kom se smeru priča nadalje razvija, moraćete lično da saznate.
3. Likovi
Glavni lik u priči je naravno Kvout, a budući da se pripovedanje odvija iz prvog lica, on je istovremeno lik koji svojom pojavom okupira veći deo pozornice. Ne može se reći da je to mana priče – da bi se dočarala kompleksnost njegove ličnosti potrebno je mnogo prostora koji je ovako dobijen. Kvout poseduje jednu osobinu koja još više sužava manevarski prostor ostalim protagonistima i antagonistima – introvertan je, okrenut sebi i obuzet sobom, svojim ciljevima i preprekama koje mu stoje na putu. Stoga se često stiče utisak da drugi ljudi samo proleću kroz njegov život, a čak i u slučaju da im uspe da se zadrže u njegovoj blizini, Kvout kao da ih nekako stalno gura u stranu, da mu ne smetaju. Uz to, ima i problem višestruke ličnosti, sam Kvout pripovedač stalno naglašava da Kvout o kome priča još nije Kvout heroj koji će postati. I to je očigledno –dečak, kasnije mladić Kvout, je nesiguran u sebe, tvrdoglav, sklon arogantnom ponašanju na pogrešnom mestu u pogrešno vreme pred pogrešnim ljudima, nevešt u kontaktima sa suprotnim polom, fizički nerazvijen i moralno neisklesan. Kad se tome doda da Kvout gostioničar, ili Kout kako ga zovu, nije ni jedan ni drugi, jasno je da je veći deo svoje energije pisac utrošio baveći se zvezdom svoje knjige. Prilično je prijatno iznenađenje činjenica da ni ostali likovi u knjizi nisu gurnuti u zapećak, već su veoma pristojno profilisani, uz izuzetak nekoliko Kvoutovih prijatelja sa Univerziteta koje je, osim po imenima, teško razlikovati. No, Rotfus nije u karakterizaciji ni mogao da dosegne dubine u koje zahvata recimo Martin, zahvaljujući činjenici da pišući iz trećeg lica može svakom od svojih junaka da zaviri u glavu, što i čini, dok za domete kakve je imao Rodžer Zelazni u serijalu o Amberu još ima vremena.
U ovom odeljku obavezno moramo reći nekoliko reči i o Deni. Ovo je, kao što smo već rekli, priča o željama, čežnjama i snovima koji nam pripadaju ili kojima pripadamo, o ljudima koji svoje dobro poznaju ili misle da poznaju, i onim drugim. Od svih ličnosti koje su defilovale kroz knjigu, ona najbolje zna šta želi i hoće od svoga života, kao i da u svetu muškaraca to nikad neće dobiti. Dena je ženska verzija Kvouta, bez šanse da to dokaže. I to je boli. I približava/udaljava od Kvouta. rezultat je zapravo poguban – u želji da dođe do okrajaka svojih žudnji, ona će polako ali sigurno izgubiti ono(g) što bi lako mogla da ima.
4. Svet i muzika
Za kraj, nekoliko komentara o svetu i Kvoutovoj najvećoj strasti. Svet u kome se radnja odvija je tek skiciran, kao da je pisac odlučio da se detaljnijom razradom pozabavi u narednim nastavcima. Ili je to učinio s nekom skrivenom nakanom o kojoj možemo tek a nagađamo. Zanimljivo je da je, što se populacije tiče, svet izrazito ljudski, uz tek naznaku postojanja drugačijih bića za razliku od drugih sličnih dela. Videćemo da li će tako ostati u narednim nastavcima.
I, ostala je muzika. Za nevericu je kako Rotfus uspeva da dočara atmosferu prilikom izvođenja muzičkih komada premda nema nikakvo posebno muzičko obrazovanje. Ponekad mi se čini da u njegovim opisima mogu da vidim sebe kako se guram sa okupljenim narodom pred pozornicom na kojoj Kvout nastupa, dok istovremeno imam direktni kontakt sa umetnikovim umom, osećam svaki drhtaj straha i ushićenja koji ga prožima pred nastup i tokom nastupa, kao i pijani nalet adrenalina nakon trijumfa na nekom takmičenju. Fenomenalno.
Gotovo. Odoh da glumim nordijskog ratnika.
Autor: Vladimir Milošević
