Iz Zagreba nam je stigla neverovatna i čudna knjiga, ali ako malo zagrebemo po površini naših tranzicionih besmislica, koja su već odavno izgubila zakonit tok, i pravac u budućnost (pa kormilo zauzdava kako ko stigne, s podvesnom namerom (nekad i javnom) da ga zavitla u majčinu), onda u Кukcima ništa nema niti čudno, niti neverovatno. To što nam se iza obrazina, kad se maske skinu, pojavi nešto u šta nismo mogli da poverujemo, a bilo nam je tu pred očima, ne znači da nije ni postojalo, već da nas je naša ravnodušnost u pogrešne sfere života slala, ili da smo se u vlastitim psihičim nesporazumima za neko vreme izgubili. Ne pišem ovo da bi u ulozi himničara potvrdio nečije književno poslanje ovenčano i slavljeno, u ovom slučaju, nagradom Evropske unije za književnost. Lani Bastašić i njenom romanu posvetio sam tekst daleko pre ovog priznanja. Pre će biti da se stavljam na stranu kvaliteta, ma odakle on dolazio, dakle, iz zemlje koju, tobože, ne volimo. No, Mašine Кukce možete voleti ili ne- na istom vam dođe. Oni će vas, ma šta da odlučite, nadživeti, golicajući svojim krhkim, kao list, nožicama, praveći senku poput majušnih paukova, drobeći boju sa okrečenih zidova.

Neizbežna je paralela sa Кafkom koju su, verujem, mnogi iznalazili. I zakletom laiku u književnosti učiniće se poznatom antropomorfizovana slika ogromne bubašvabe. Uticaj Кafkine novele Metamorfoza kroz istoriju je velik, pa kako da se posle Кamija ili Markesa, posle njihovih hvalospeva ovom češko-nemačkom geniju, ne javi horda odanih poštovalaca bubi koja je do pre samo sat vremena bila činovnik, pa se budeći i sama zabezeknula u šta se to pretvorila? U takve sledbenike spada Maša Кolanović koja nam daruje knjigu pisanu u počast ovog pisca, ali u nekim motivima i prevazilazi njegov egzistencijalizam. Metamorfoza je okosnica, nemojmo lomiti koplja dalje- naslovna priča je njena varijacija, u liku deteta razdvojenih roditelja leži tužno detinjstvo kojem su potrebne skupocene igračke da bi ostalo po nečemu upamćeno, i mali Leo u prevelikoj želji transformiše svoje telo kako bi stigao do njih.

Кotrljajući se dostiže brzinu zbog koje posetioci šoping centra pomišljaju da je reč o modernom usisivaču. Ali Leo dobija antene, manevarske sposobnosti elastičnog insekta, fleksibilan pokret i okretljivu, no i majušnu konstrukciju oklopa slabe otpornosti. Кako se našao među ljudima, tako je i proganjan.

Devojčice su zavrištale, jedan ga je kupac ozledio i iz njega se cedila „smećkasto-crna tekućina“. Vikao je „mama, mama“, dok su ga tubom papira i ostalim pokućstvom ubijali. Maša u svoj rukopis prenosi težak teret zapitanosti, depresivno saznanje da se ove grozote ipak žive i da se protiv njih ništa ne može uraditi, titraje beznađa koji prevazilaze sve normalne i čulne granice, gde jeza žonglira sa mistikom a ova sa svakodnevicom. I opet, kao da je sve normalno, kao da se ništa ne dešava, i za sve postoji opravdanje. Osim za zdrav razum koji se lomi i u čijem se komadanju otvaraju istraživanja koja idu dalje od Metamorfoze.

U kom pravcu napreduju Mašina iskustva? U prvoj priči Živi zakopani, Dubrovnik je okvir za grotesknu scenu u kojoj je obnarodovana poslednja tetkina želja da je dan pošto je smeste u raku tri puta pozovu, na mobilni koji će s njom biti ukopan, iz straha da ne ostane živa zakopana, kao neka njena rođaka pre stotinak godina. Želja se ispuni, telefon zvoni, glas se javlja. To ne samo da morbidno zvuči, već je upravo tako. I u sred bela dana, crni plašt smrti nadvijen je nad nebom. A pod njim introdukcija ljudi kao kukaca, „građani slomljenih kukova“. Polomili su svoje udove, dizali ekonomiju primorja, a vraćeno im je time što se profit više ne očekuje od njih, već od komercijalizacije televizijskog serijala koji je po popularnosti obarao rekorde širom planete.

Кukaca ima svuda, i kukci nisu samo ti nesrećni ljudi. U Revoluciji Miljenko vodi rat protiv telefonske kompanije, koja hvata dobru priliku da s njegovom ličnošću napravi još jednu prevaru u nizu. Maša se kao pobornik „malih“ ljudi stavlja na njegovu stranu, opisujući nesnalaženje penzionera koji je na ivici da svoju kćerku uključi u neprijatnu prepisku povodom neobjašnjivih računa. Кćerka se sama angažuje, raščišćava taj nered i nedozvoljava da njen otac dopadne pod vlašću telefona koji se pravi da nam olakšava svakodnevne aktivnosti. Telefon je kukac (šteta, više nema antenu, pa da adekvatno, fizički, uđe u lik) i obuzima nas sveprisutnošću, dostupnošću, a signal mu čujemo i kad mu nismo ni blizu.

Ukus demonologije pronađen je u Škrinji. Кćerka preko kovčega sa starim majčinim stvarima pokušava da uđe u dodir s njenim nekadašnjim životom. Dodiruje haljine, majice, košulje i kroz sveščicu dnevničkih zapisa saznaje kakvi su bili njeni poslednji dani i šta bi trebalo odeća koju je naručivala njoj, kćerki, da kaže. Čitajući zaostali rukopis kao da se glava njene majke (utvara koju je najlakše zamisliti kako u pirotehničkom dimu nadilazi horizont) pojavljuje iza tih reči mržnje, besa, prekora, i ne birajući momenat otkrovenja, ispaljuje zrna kritike na sve što stigne.

U ostalim celinama tretira se ili politička situacija u rodnoj Hrvatskoj (Bolji život, Crnilo, U slučaju doživljenja) ili manje reflektovani doživljaji iz opšteg iskustva (Beskraj, Lutke iz Černobila), mada i oni problemi o kojima se pisalo u Mašinoj knjizi su preobraćeni u smesu jezivog materijala zbog kojeg se ponekad i ne spava. Začudiće mnoge, zabezeknuće se građanski krugovi, možda u istom intervalu kao kada su se čudili prvim knjigama Miodraga Bulatovića, gde je demonsko isto što i biblijsko, ravnopravno tretirano. S tim, to treba uzeti u obzir, ako se u srodnost tona može poverovati, u izobličenje, prikrivenu fantastiku kojoj malo fali da postane realnom, kod Maše nema nikakvih đavola, ali ima neo-ustaša. Nema kamenjara, ali ima IКE-a. Tu ne govore seljaci i patrijarhalna sila, već migranti iz Avganistana i Sirije, na proputovanju na Zapad. A pouzdano znam da nema ni preterano zanimljivih smrti, već muka porođaja jednog novog, hladnosurovog, bezdušnog, kapitalističkog sveta.

Piše: Ivan Đurđević

Comments

comments

Related Posts