Umetnička vrednost kratke priče ne zavisi niti od specifične teme koju je pisac odabrao da obradi niti od apostrofiranog piščevog pogleda na svet. Ovom aksiomu je potrebno pažljivo prići, jer, jednostavno rečeno: kratka priča se ne ograničava na određen broj tema, ali joj posebno prijaju granična područja, te zbog toga ona može poprimiti najrazličitije oblike. Spisateljska autofiksacija predstavlja jednu od eksplicitnijih graničnih zona omeđenih isključivo piščevim duhom i telom. Aleksandar Ćuković je u kolekciji raznorodnih kratkih proza „Pisac u kupatilu“ odlučio da, u tematskom smislu, pisca, koji u prozu dolazi s rubnih područja života, smesti u žižu svog interesovanja. On, u priči „Papir, gnoj, krv“, jasno i razgovetno kaže: „Pokušavam pred sobom opravdati sav zaludni posao koji podrazumijeva to naizgled nikakvo zanimanje. Više pred sobom, nego pred bilo kim drugim.“ To nikakvo zanimanje lišeno je kod Ćukovića mistifikacije i glamuroznosti: njegovi pisci – čak i kad ih stavlja u jednak kontekst s Bredberijem, Pekićem, D. Ćosićem, M. Đilasom, Gorkim, Ničeom, H. Arent, Krležom ili s pesnikom svedenom na inicijale M.B. – ne stvaraju u nekakvom nadnaravnom, ezoteričnom zanosu, okruženi muzama-zaštitnicama; naprotiv, oni svoje, najčešće – neuspele književne tekstove, pišu u toaletu. U priči „Trema“ on doslovno piše: „Naš pisac stvara na wc šolji okružen bibliotekom nenapisanih priča.“ Štaviše, Ćuković, u priči „Mlaćenje prazne tačke“, sarkastično primećuje: „Protiv pisaca su se urotili i čitaoci i knjige.“

Njegovi pisci prevremeno stare, posustaju, predaju se; kao da u njima, osim mržnje usmerene prema sebi i drugim piscima, nema ni snage ni volje da ponovo budu „u centru pažnje“, da s rubnih područja, s periferije, hrabro zakorače u centar, odnosno, epicentar života. Odgovor na pitanje zašto – pre svega savremenim – piscima izmiče smisao života leži u ovome: „Pisce više nijesu gonili.“ Više ih se nisu plašili, niti su od njihovih knjiga zazirali, jer su pisci, kaže Ćukovićev narator, zaboravili šta znače reči: „Protest! Pobuna! Revolt!“

Ćuković ni sopstveno književno preduzeće ne štedi. U „Papirnom raspeću“ on (ili je bolje reći- njegov spisateljski alter ego) otkriva svoju ambiciju: „Uvježban sam da pišem ono što bih čitao. Tako i znam da sam čitan. Sam sebe čitam i nije uzalud, efekat je odličan! Uvijek se razočaram u pisca, ali ga ne odbacujem! Kažem mu ja da batali, ali on uzme i piše o tome… Piše o tome kako voli da piše za sebe, jer ima za koga.“ Slika sveta kojom dominiraju pisci i pisanje je, ruku na srce, veoma sužena slika sveta. U tom krnjem, ali zaokruženom i funkcionalnom, Ćukovićevom proznom svetu ima nečeg fatalističkog. U priči „Papir, gnoj, krv“, on otkriva svoj spisateljski credo: „Puštam svoju krv i vidim da mi je lakše.“

Jezički i stilski besprekorno uobličene – među kojima, formalno rečeno, ima i onih koje možemo okarakterisati i kao defabulizirane, politički nekorektne, angažovane, introspektivne, crnohumorne ili anegdotske – kratke proze Aleksandra Ćukovića nude i jedan redak kvalitet: one često imaju otvoreni kraj, koji čitaocima omogućava beskrajna interpretativna proširenja što ih čini atraktivnim za čitanje. „Pisac u kupatilu“ je zbirka samosvesnih kratkih priča koje su stavile prst na čelo.

Piše: Srđan V. Tešin

Comments

comments

Related Posts