Odavno već traje 21. vek. Sve naše Jugoslavije, da ne kažemo zablude o zajedničkom suživotu malih balkanskih naroda i narodnosti južnoslovenskih, ilirskih i etrursko-atlantiđanskih plemena, odavno su za nama. Valja živeti u budućnosti, demokratiji, Evropskoj uniji, pristupnim pregovorima, poglavljima, uživati u nacionalnim i verskim slobodama koje smo izborili tokom zverski… hm… oslobodilačkih ratova devedesetih. Kao i uvek na Balkanu, potrebno je započeti od nule (i nikada, istorija nas je naučila, odmaći mnogo daleko od nje).
“Književnost je za tebe uvek osveta: osveta onih koji ne mogu da se brane na javi. Osveta protiv zlobe i gluposti. Osveta u ime nemoćnih, preslabih za realnost. Najhumanija osveta koja postoji. Inteligentno dete dokolice, poročno i divno, ono koje omamljeno ide kroz život, nepraktično, nepriznatog talenta; ono koje neće naslediti ništa, ali koje će svetu ostaviti sve.”
Međutim, ljudi nisu roboti. Pojedinci, ma koliko nalagao nacionalni interes, novootkrivena ideologija i verski zanos, nisu mašine pa da se prostim klikom na dugme restartuju i apdejtuju svoj sistem na drugi zvanično proklamovani životni ideal. Ljudi, ma koliko se političari trudili da ih uzdignu do nacionalnog savršenstva, nisu savršeni.
Tako je i sa glavnom junakinjom romana Pioniri maleni, mi smo morska trava koji je napisala Andrea Popov Miletić, a objavila izdavačka kuća Treći Trg. Ona se našla u ovom životu, ali je jednom, a nekada i sa obe noge ostala na toplim jugoslovenskim plažama plavog Jadrana gde su „peškiri države, suncobrani zastave“. Njen život nije započeo osnivanjem jedne od zemalja nastalih raspadom bivše (poslednje) Jugoslavije. Pre ovoga sada, postojalo je onda, u tom onda i jedna zemlja, a u toj zemlji njeni roditelji, rođaci, prijatelji, događaji, časopisi, knjige, vesele večeri, obrazi uz obrazi, uranci, mature, prve ljubavi, prvi poljupci, prvi porazi, prva iskustva, prvi (i svi ostali) gubici, nepovratni odlasci dragih osoba… Jugoslavija koje više nema zauvek će ostati poslednji njenih sećanja koja će zauvek imati. Sećanja na oca, majku, deku, baku… One ljude kojih više nema.
„Mladi, neafirmisani pisci, afirmisaće vas smrt.“
Junakinja romana pokušava da kroz poetski date fragmente sećanja izgradi svest o samoj sebi i svom postojanju u nesigurnoj današnjici.
Sećanja na život u Jugoslaviji prepliću se sa dešavanjima u sadašnjosti, pokušavajući da u toj isprepletenosti izgrade mrežu njene ličnosti i onoga što ona zapravo jeste.
„Život se sastoji od trenutaka čija lepota ne mora nužno voditi ka trajnoj sreći, otkriću nekakve poente i produženju ka dubljem smislu, već samo momentalnom uživanju, pukom ispunjenju želje, zadovoljenju strasti ili slučajnoj prijatnosti. Ritam, kontinuum, arabesku života ne razumeš – samo trenutke.“
Svesna da je, poput Jugoslavije, nemoguće zaista ponovo oživeti sve one situacije iz medenih vremena, junakinja ne pati od nekog oživljavanja, naizgled, lepše prošlosti. Ona samo želi da pronađe sebe, da dođe do onoga šta ona jeste, a šta nije. Jugoslavija u ovom slučaju ima ulogu svojevrsne Prustove madlene.
„Nije to tek tako otići na more, već naći taj osećaj koji si imala tada, naći more u sebi i oko sebe, biti u životu, kao u moru.“
Prepuštena na milost i nemilost samoj sebi i sadašnjosti glavna junakinja pokušava da pronađe mirnu luku i sigurnost u sećanjima na Jugoslaviju iz osamdesetih godina (valjda samo neko ko je u to doba bio nevino dete može u Jugoslaviji osamdesetih godina minulog veka da vidi sigurnost i stabilnost).
„Ja sam pisac, teško ti je prevaliti preko usta. Pišeš. Piskaraš. Kačiš, lepiš i čuvaš nešto što te čini srećnom. Ponekad ne uređuješ sopstvenu sobu, zadovoljavaš tuđ ukus. Da, lepiš to mrtvo cveće dok drugi žive život.“
Pioniri maleni, mi smo morska trava nije roman o Jugoslaviji, mada će i jugonostalgičari, pod uslovom da vole kvalitetnu literaturu, uživati u njemu. Rukopis Pioniri maleni, mi smo morska trava nagrađen je na drugom konkursu za prozu Trećeg Trga i Beogradskog festivala poezije i knjige. Andrea Popov Miletić je ovim romanom pokazala da ima šta da ponudi književnoj sceni, roman se našao u širem krugu za NIN-ovu nagradu i sasvim je opravdano što je Biljana Srbljanović napisala „da je Dovlatov živeo u Vojvodini i bio devojka, ovo bi bila njegova knjiga“.
Ako budete u prilici obavezno pročitajte ovaj roman.
Piše: Milan Aranđelović
