Tokom najveće panike i karantina zbog epidemije virusa kovid-19 izdavačka kuća Ammonite books objavila je roman Zeleni oktobar. U pitanju je prvenac mladog Petra Božovića i jedini srpski roman koji se bavi Otporom i Petim oktobrom. Božović je, kao jedna inteligentna i pronicljiva osoba, na svojevrstan književni način želeo da ponovo protrese temu koja sve nas tišti i da ponudi odgovor na pitanje zašto nije bilo famoznog Šestog oktobra. Pokušali smo da u razgovoru sa njim i sami otkrijemo tajne nepromenjive Srbije.
- Knjigu započinjete baveći se nastankom jednog simbola. Simbola Otpora koji je, svojevremeno, doprineo rušenju režima Slobodana Miloševića. Tada ste slavili punoletstvo.
Prošlo je dvadeset godina od tih događaja, a mi kao društvo još uvek nismo dali jasne odgovore na mnoga pitanja iz tog perioda. Ja sam lično ponosan na 5. oktobar i na pokret koji je tada iz učmalosti prodrmao čitavu Srbiju. Žao mi je što nisam bio samo malo stariji da možda zrelije i aktivnije učestvujem u tim događajima. Otpor kao studentska organizacija, a kasnije i kao narodni pokret, u periodu 1998-2000. godine doneo je zemlji jednu novinu. Okupio je mlade ljude, studente, kasnije i njihove profesore i brojne intelektualce i u prvi plan isturio njihovu hrabrost, maštovitost, jedinstvo i odlučnost. Isticanje tih vrednosti je popunilo prazninu nastalu usled već utvrđenog opšteg mišljenja o opoziciji kao razjedinjenoj, neefikasnoj i sklonoj kompromisima sa režimom. Neočekivano je dao snagu već umornim ljudima za još jednu borbu. Mislim da je Otpor bio jedan od najvažnijih faktora koji su omogućili pad Slobodana Miloševića.
- Kakva su Vaša iskustva sa Otporom?
Nisam bio član te organizacije, ali sam redovno pratio njihove aktivnosti, odlazio na veće događaje i po kraju lepio njihove nalepnice sa stisnutom pesnicom.
- Kako danas gledate na Otpor?
Danas možemo da raspravljamo i da se umorni od svega osećamo razočarano i u odnosu na to vreme, da se zgražavamo nad kasnijim karijerističkim sudbinama pojedinih čelnih ljudi te organizacije, novcu koji je stizao sa strane i kasnijem „izvozu“ brenda u obojenim revolucijama širom sveta, ali oko suštine i istorijske uloge ujedinjenja protiv režima uz pomoć koje je zemlja iskoračila napred ne bi trebalo da bude kompromisa.
- Čini mi se da ste Vi jedini napisali roman o Otporu i Petom oktobru. Zašto domaći pisci izbegavaju da pišu o neposrednoj istoriji i kao da beže u neo predratno vreme i Srednji vek?
Ovo je roman o malim ljudima koji dospevaju u vrtlog jednog istorijskog trenutka u kojem svako na svoj način pokušava da se snađe. Novije teme nose sa sobom još uvek žive emocije i sećanja na kojima se bazira i sadašnji trenutak, pa je granica upliva u dnevno – političke događaje vrlo tanka. Delimično i u Zelenom oktobru imate mitologizaciju i potragu sa svojevrsnim „artefaktom“ koji je u ovom slučaju recept za magični napitak. Trudio sam se da kroz te elemente začinim dobro poznate činjenice i istražim ih iz jednog drugog ugla. Najviše verujem piscima i autorima koji rade na temama koje su sami upoznali i iskusili. Češća pojava predratnog doba ili srednjeg veka u savremenoj umetnosti začinjava priču nepoznatim ambijentom. E, sad, ako u tom ambijentu izvučete linije važne za razumevanje sadašnjeg trenutka, verovatno ste na dobrom putu. A ako je to samo napeta priča u drugom, nepoznatom vremenu, manje je bitno da li je to zemlja cara Dušana ili Tolkinov Srednji svet.
- Čini se da Mina, jedna od junakinja Vašeg romana, u jednom trenutku gotovo i da nema snage da napusti našu zemlju jer je „navučena“ na osećaj mržnje i nemoći. Koliko je kod nas stokholmski sindrom postao normalan i masovan?
Ovde je postalo uspeh da od otetih postanemo otmičari. Stokholmski sindrom je možda dobio novu dimenziju. Oni koji to ne žele odlaze iz zemlje, drugi učestvuju u tom cirkusu a treći, možda i najbrojniji povukli su se i ćute. Ta tišina koja samo ponekad postane buka bi trebalo da zabrine svakoga. Naše društvo je izgubilo sposobnost za ozbiljan dijalog. Ovde više niko nema potrebu za sumiranjem rezultata. Danas bi svi sve dali da se greške u prošlosti nisu dogodile, ali niko ne želi da progovori o tim greškama. Zbog toga će nam se sve dešavati ponovo. U romanu, Mina odlazi iz zemlje ogorčena na sve oko sebe. Odlazi zbog ljubavi u kojoj je videla izlaz, da bi se nešto kasnije u zemlju vratila videći u njenim slabostima šansu za sebe i družinu u kojoj se našla.
- Gledajući sve pokušaje i neuspehe iz prethodnih decenija čovek ne može, a da se ne zapita da li za ideale zaista ginu budale. Da li je bolje nadati se i pokušati promenu sistema i društva ili se ne nadati ničemu, gledati samo svoj pupak i sužene interese, i nikada ne doživeti osećaj poraženosti?
Uvek se treba boriti. Kroz aktivizam, učestvovanje pa i pisanje vi uspostavljate važan mehanizam kontrole. Nije druga strana naš neprijatelj. Oni su nastali od nas, to je jedna vrsta ogledala. Kakvi bismo tek bili da nije bilo tih pokušaja i neuspeha iz prethodnih decenija? Mi sada delujemo kao jedno umorno društvo, ali to može da se promeni za noć. Pa ne bi bilo prvi put ni u našoj ni u svetskoj istoriji da se tako nešto dogodi. Dolaze i nove generacije.
- Hoće li se srpsko društvo ikada izvući iz kruga beskrajnog tapkanja u mestu, ponavljanja istih grešaka i verovanja u iste zablude?
Voleo bih da budem optimista. Svi razlozi našeg tapkanja u mestu ne bi trebalo da se preskaču ni jednog jedinog trenutka. Ako te realnost demantuje, onda menjaš poziciju sa koje posmatraš stvari. Verujem da pojedinci mogu da promene nešto i tako povuku ostale. Mogu da ponesu svetlo i ukažu na ispravan put. Verujem u vas koji svojim radom otvarate prostor umetnicima i piscima da na svoj način kažu ono što vide, a sa čim ne mogu da se pomire. Naravno da su godine obmanjivanja, bežanja od istine i posledice katastrofalnih izbora deformisale sve nas učinivši nas teškim i samima sebi. Ako odbacimo neodlučnost i kalkulisanje možda možemo stvoriti šansu da izađemo iz tog vrltoga.
- Kako je čitalačka publika reagovala na Vaš roman Zeleni oktobar? Imate li neku povratnu reakciju?
U ambijentu u kojem je izašao Zeleni oktobar, na samom početku vanrednog stanja, u nemogućnosti da se održe promocije, da se prisustvuje manjim sajmovima, a čini mi se i najvećem književnom susretu Sajmu knjiga na jesen u Beogradu, mislim da mogu da budem zadovoljan. Imam svu moguću podršku izdavačke kuće Ammonite books koja je objavila knjigu i svi zajedno jedva čekamo da se situacija stabilizuje pa da možemo da radimo sve te stvari koje volimo. Da razgovaramo sa čitaocima, predstavljamo im knjige i zajedno stvaramo neke lepše emocije.
- Da li pišete nešto novo? Možete li nam otkriti šta?
Radim na novom rukopisu u kojem istražujem čoveka koji menja ideologiiju, vrednosti za koje se zalagao i pogled na svet kako bi opstao na vlasti i posledice koje takvo ponašanje ima na ljubav, porodicu i sve ono što treba da bude noseći stub u životu. Ta metamorfoza mi je oduvek bila zanimljiva. To poništavanje svega što su do tada bili može biti predmet kreiranja interesantnih zapleta iz kojih tek mogu da se rode brojna pitanja i ideje.
Razgovarao: Milan Aranđelović
