Način na koji društvo doživljava „kraj iz bajke“ može nas sprečiti da pronađemo sopstvenu slobodu.
Svi znamo kako se završava bajka o Pepeljugi. Siromašna devojka koja je za svoju zlu maćehu i njene dve ćerke radila kao sluškinja zaljubila se u lepog princa i postala princeza.
Pravi kraj iz bajke koji može da nas inspiriše da i sami poželimo da nam se tako nešto dogodi?
I ne baš.
Da li se često nalazite u situaciji da zavisite od nekoga bilo da je u pitanju finansijski ili emotivni aspekt? Da li imate manjak ambicija? Da li se često osećate da niste sposobni da preuzmete odgovornosti za svoje postupke? Da li imate osećaj da vam je život na čekanju sve dok ne pronađete pravog emotivnog partnera ili partnerku?
Ako su neki odgovori na ova pitanja potvrdni, onda postoji velika opasnost da bolujete od Pepeljuginog sindroma. Nemojte odmah da pomislite na najgore. Čak i ako nemate peškir uz sebe kao što to savetuje Autostoperski vodič kroz galaksiju iz čuvenog romana Daglasa Adamsa nema razloga za preveliku paniku. Pepeljugin sindrom nije nešto što može da ugrozi život, ali može da utiče na njegov kvalitet.
Šta je to Pepeljugin sindrom? Strah od malog stopala? Zebnja da ćemo negde izgubiti komad obuće? Briga da se nećemo vratiti kući pre ponoći?
Ništa od toga.
Pepeljugin sindrom je podsvesna želja da se bude spasen. Osoba koja pati od ovog sindroma duboko u sebi se boji odgovornosti za sopstveni život i plaši se nezavisnosti.
Ovaj fenomen prvi put je imenovala i opisala Kolet Dauling u svojoj knjizi Pepeljugin sindrom: Skriveni strah žena od nezavisnosti (The Cinderella Complex: Women’s Hidden Fear of Independence) koju je objavila davne 1981. godine. Knjiga je bila inspirisana njenim iskustvima kroz koje je prolazila tokom razvoda i borbe za nezavisnost koja je usledila nakon njega.
Ideja koju je Dauling iznela u svojoj knjizi jeste da su žene učene da budu zavisne, a onda ta njihova podsvesna želja da budu zaštićene i spasene dovodi do stalne tendencije da se sabotiraju svi pokušaji da se postigne uspeh i dostigne sreća.
Poput Pepeljuge i osobe koje imaju sindrom nazvan po njenom čuvenom nadimku misle da njihov naporan rad, inteligencija i sposobnost nisu dovoljni već da je potrebna i neka spoljna sila, neka druga osoba, koja će iznenada da se pojavi i spase dan.
Osobe koje pate od ovog sindroma imaju običaj da sabotiraju same sebe kako bi ostale slabe i pogodne za spasavanje. Zaboravljaju na važne sastanke i rokove, mnogo drame pre velikih životnih koraka, uvek se predomisle pre nego što postignu veliki cilj („Mislim baš i ne želim ovaj posao“…).
Ovo može biti praćeno i paničnim mislima o tome da će naš partner otići li umreti, idejama kako nikada ništa neće biti dovoljno dobro kao i osećajem praznine.
Takođe su prisutne i ciklične promene gde se osećamo jako i nezavisni kada smo sami, ali kada smo u vezi postajemo krhki i slabi.
Iako je prošlo više od četiri decenije kako je Kolet Dauling napisala svoju knjigu i vremena su se promenila, neki elementi ove patrijarhalne strukture i dalje postoje.
Mnogi od nas su odrastali u porodicama koje su nas svesno ili nesvesno učile i ohrabrivale da budemo zavisni. Ta zamka se često krije iza onoga što nazivamo tradicionalnim vrednostima u kojima na uče da muškarci uvek moraju da budu hrabri i odvažni, a žene slatke i poslušne.
Ako vas nisu naučili kako da se suočite sa strahovima, a bili ste predmet šaljivih komentara o dobroj udaji za bogatog muškarca i vašoj ulozi dobre majke i supruge, onda niste ni imali priliku da steknete ideju o sebi kao o jakoj osobi sposobnoj da preuzme odgovornost za sopstveni život. Slično je i sa muškarcima koji, kao mamini dečaci, nikada nisu bili učeni da donesu neku samostalnu odluku. Oni će možda postati finansijski uspešni i nezavisni, ali će izostati mentalna i emotivna samostalnost.
Zanimljivo je i da je Pepeljugin sindrom jedan kraj spektra dok se na drugom nalazi potreba za apsolutnom nezavisnošću. To se obično dešava kada osoba izađe iz veze u kojoj je pokazivala preterane znake slabosti i zavisnosti. Tada potreba za nezavisnošću postaje ekstremna i ova osoba više ne traži nikakvu pomoć od bilo koga i pokazuje izuzetnu borbenost kada su u pitanju njene želje i potrebe. U ovakvom stanju može se razviti običaj da apsolutno svakoga odgurujemo od sebe jer ga možemo smatrati pretnjom po apsolutnu nezavisnost i slobodu koju smo okusili.
Rešenje je, kao i obično, negde na sredini. Ne valja u potpunosti odbacivati svoju nezavisnost, ali je dozvoljeno dopustiti pomoć ili prihvatiti savet ili podršku od drugoga.
Iako je Pepeljugin sindrom inspirisan bajkom u kome vila koristi čarobni štapić da reši neke probleme, stvarnost deluje na drugačijim osnovama. Ne postoji magični štapić koji leči od ovog sindroma. Magične reči ili sama odluka da prestanemo da patimo od sindroma takođe neće biti delotvorni.
Pepeljugin sindrom potiče od duboko ukorenjenih načina na koje sagledavamo sebe i svet u kome živimo, a koji su ukorenjeni u nama još od detinjstva.
Sve je počelo sa „Jednom davno, u dalekoj zemlji…“ i neće, poput gripa, otići posle nedelju dana.
Da bi se preovladao ovaj kompleks potrebno je dosta vremena i dosta rada na sebi. Nekada i pomoć psihoterapeuta.
Za početak ne bi bilo loše ne dopustiti da tipične društvene norme gospodare našim ambicijama. Ovo je doba interneta i društvenih mreža i uvek će se naći neko ko će vas osuđivati zbog vaših postupaka, tako da slobodno razbijajte stereotipe. Izađite iz zone komfora. Šta bi bilo da Pepeljuga nije srela princa? Morala bi sama da se izbori za svoju nezavisnost. Nekada su komplikovana rešenja najjednostavnija. Kada se nađete u nekoj, naizgled, bezizlaznoj situaciji nemojte slobodu odlučivanja prepustiti drugome. Naravno, poslušajte dobar savet, podrška je takođe poželjna, ali nikada nikome ne dopustite da preuzme kontrolu nad vašim odlukama i životom. Prestanite da igrate ulogu žrtve, jer vam niko neće dati orden. Budite malo sebični i dajte sebi prioritet.
I na kraju, nije uopšte loše sanjati o savršenoj srodnoj duši i tragati za njom. Ali u toj potrazi moramo biti svesni sopstvenih kvaliteta i ne smemo smetnuti sa uma da je naša ličnost potpuna i kada je usamljena.
Ne moramo čekati princa na belom konju da bismo ispunili našu listu želja. Sami sebi smo dovoljni da budemo sopstveni spasioci, prinčevi, vitezovi i heroji naše bajke.
Piše: Milan Aranđelović
