Kroz istoriju prepričavale su se priče o piscima, a jedna od njih je i ona da su pisci oduvek bili naklonjeni raznim porocima. Među njima, kao društveno najprihvatljiviji, izdvaja se alkohol.
Neke pisce je nemoguće posmatrata van okvira u kome se nalazi i neka čaša ili flaša. Setimo se npr. Bodlera, Bukovskog, ili Hemingveja, ili Keruaka i ostalih iz bit generacije.
Ništa drugačije nije ni u domaćoj književnosti. Od pisaca XIX veka do danas, za mnoge se govorilo da su voleli (ili vole) dobru kapljicu. Počevši od Đure Jakšića, preko Janka Veselinovića, do Tina Ujevića, Rake Drainca ili Mike Antića, pa i nekih naših savremenika.
O vezi između alkoholizma i klasika svetske književnosti engleskog govornog područja, pisala je Olivia Laing u knjizi „The Trip to Echo Spring: On Writers and Drinking“. Ona se bavi istraživanjem odnosa između alkoholizma i pisanja i pita se o poreklu veze između alkohola i književnosti. Knjiga je bazirana na životu i delu šestorice autora: Skotu Ficdžeraldu, Ernestu Hemingveju, Tenesi Vilijamsu, Rejmondu Karveru, Džonu Berimenu i Džonu Čiveru. Žanrovski knjigu možemo čitati kao putopis i biografiju.
Kako bi napisala knjigu, autorka je obilazila mesta na kojima su šestorica odabranih autora živeli: pisali i pili. Na putovanju širom Amerike, Oliviu Laing zanima udaljenost između pisaćih stolova i kafića u kojima su književnici provodili svoje vreme. Obilazeći sva ta mesta, autorka traži i prepoznaje motive iz književnih dela koja su ovi pisci ostavili za sobom.
Putujući kroz američka mesta, autorka je pomislila kako bi bilo izgraditi neku vrstu topografske karte alkoholizma, počevši od zadovoljstva intoksikacije do otrežnjenja. Sklonost ka alkoholu, između ostalog, ona objašnjava time da je piscima potreban stimulans kako bi dosegli granicu osećajnosti i povećali intenzitet doživljaja sveta…
Ernest Hemingvej, američki pisac i dobitnik Nobelove nagrade za književnost voleo je da pije mohito (mojito), koktel koji predstavlja tradicionalno kubansko piće napravljeno od belog ruma, soka limete, šećernog sirupa, svežih listova mente, gazirane vode i izlomljenog leda.
Mint džulep u čiji sastav ulaze burbon, šećerni sirup, nana i voda, bio je omiljeni koktel takođe nobelovca, Vilijama Foknera, koji je jednom prilikom rekao: „Civilizacija počinje sa destilacijom“.
Oskar Vajld voleo je da pije apsint, liker koji se proizvodi od anisa, pelina i šećera. Čarls Bukovski je pio mešavinu piva i burbona (boilermaker).
Dilan Tomas uživao je ispijajući viski, a Tenesi Vilijams, jedan od najznačajnijih dramskih pisaca XX veka, rado je pio ramos fiz, koktel koji se sastoji od džina, limunovog soka, belanceta, slatke pavlake i gazirane vode.
Koktel margarita, koji u osnovi sadrži tekilu ili vermut, često su pili Džek London, Džek Keruak, En Sekston, Doroti Parker…
