Španci su se dosetili da povodom četiri veka od objavljivanja drugog dela poznatog romana pozovu umetnike sveta da ga prepišu i tako načine njegovo poliglotsko izdanje
Migel de Servantes Foto Vikipedija
Pisci iz celog sveta prepisuju poglavlja drugog dela „Don Kihota” Migela de Servantesa, na posebnom papiru, svojim jezikom i pismom, a sve te stranice, biće sabrane do kraja ove godine u jednu poliglotsku knjigu. Ovu originalnu ideju osmislili su Španci povodom obeležavanja četiri veka od objavljivanja ovog dela, u jesen 1615. godine (prvi deo „Don Kihota” u Madridu je objavljen 1605. godine). Tačnije, projekat „Don Kihot od Manče poliglota” ostvaruju opština El Toboso, u provinciji Toledo, autonomna zajednica Kastilja la Manča, u saradnji sa opštinskim Servantino muzejem.
Ovaj muzej, pored ostalih, poseduje i srpski prevod „Don Kihota”, i to onaj prvi – Đorđa Popovića Daničara iz 1895. godine, tako da je našem ministarstvu kulture poslato 23. poglavlje drugog dela poznate knjige. Procedura je bila takva da Servantino muzej različita poglavlja Servantesovog dela, prevedena na jezike sveta (poznato je da je Servantesov „Don Kihot”, posle Biblije, druga najprevođenija knjiga na svetu), uz molbu za prepisivanje, pošalje na adrese ambasada u Madridu, pa i ambasadi Srbije. Ambasade su zatim pozive i prevedena poglavlja poslale nadležnim institucijama u različitim zemljama, a kod nas – Ministarstvu kulture i medija Republike Srbije. Ministarstvo kulture onda je poziv za učešće u projektu i prepisivanje 23. poglavlja druge knjige „Don Kihota” uputilo odabranim piscima, javnim ličnostima, intelektualcima. I naša kultura postaće deo jedne nove, velike, poliglotske knjige Servantino muzeja, a postoji i zamisao da do kraja godine rukopisi pisaca sveta budu digitalizovani.
Ministar kulture Ivan Tasovac prepisao je određeni deo Servantesovog romana, pošto mu se svidela ova zanimljiva ideja. Među našim umetnicima, koji su, takođe, doprineli originalnom projektu Španaca, nalaze se Dragan Velikić, Voja Brajović, Milena Marković, Uglješa Šajtinac, Miro Vuksanović, Vida Ognjenović, Gordana Ćirjanić, Goran Petrović i drugi.
Za Vidu Ognjenović ova ideja ima pravu literarnu prirodu, u zamisli i ostvarenju, zbog toga što, dok prepisuje odeljak iz romana na kojem počiva svetska književnost, čovek oseća posebno uzbuđenje.
– Upisujući se u tu čudesnu knjigu, pisac doprinosi sećanju na velikog pisca i njegovog književnog junaka, koji u stvari simbolizuje čovečanstvo. Ovaj projekat pokazuje najbolji mogući model obeležavanja značajnih godišnjica u kulturi. Mi smo inače nacija slabog pamćenja, arogancije u odnosu na prošlost, i za nas bi sličan odnos prema tradiciji bio višestruko koristan, posebno zbog toga što u ovde u poslednje vreme izostaje novac i za štampanje sabranih dela velikih pisaca – kaže za naš list Vida Ognjenović.
I Vladislav Bajac mišljenja je da ovaj primer pokazuje kako jedna nepretenciozna ideja može da bude značajna.
– Zamisao da budu odabrani pisci različitih jezika, kultura i pisama, da prepišu po jednu stranicu iz drugog dela Servantesovog romana „Don Kihot”, ovu knjigu čini hiperuniverzalnom. To je pravi multikulturalizam, iako je često u naše vreme ovaj termin izgovaran ironično. To je izuzetno originalan, inteligentan i plemenit projekat, koji uz to i ne iziskuje nikakve troškove. Ali, Španci su o svemu suptilno razmislili. Naime, papir za pisanje, koji su poslali književnicima, bio je određenog kvaliteta i grafičkih svojstava, kako bi sve bilo ujednačeno kada rukopisi budu skupljeni u jednu knjigu – ističe Bajac.
– Druga knjiga „Don Kihota” uobličena od različitih jezika biće izložena u Servantino muzeju, a verujem da će digitalizovana kružiti svetom. Prepisujući deo 23. poglavlja, razmišljao sam o tome da pišem pismom koje će malo ko u svetu moći da pročita, i da postupam onako kako sam činio pre kompjuterske ere, da koristim penkalo. Pomislio sam da li treba da se potpišem latinicom, da se zna ko je to napisao, ali sam i svoj potpis ostavio ćiriličnim – kaže Bajac.
Bajčeva izdavačka kuća „Geopetika” nedavno je objavila i knjigu „Amadis od Gaule”, koja je prvi put na srpskom objavljena kao delo koje je Servantesa nadahnulo da napiše „Don Kihota”.
– Povezao sam ono što je mi je spisateljski i izdavački briljantno, i otud ponos zbog toga što sam izabran da budem među piscima koji će učestvovati u ostvarivanju ovog projekta – dodao je Bajac.
Sličan osećaj počastvovanosti osetio je i Miro Vuksanović. Po njegovim rečima posebno je važno što je za predložak kod nas uzet prvi prevod „Don Kihota” Đorđa Popovića Daničara, koji ima posebnu draž donkihotovske atmosfere.
– Mislim da ovakav primer može da bude dragocen i u našoj sredini, da povodom godišnjica velikih umetnika napravimo nešto opšte i trajno, što će ostati kao doprinos pamćenju velikana jedne kulture. Projekat koji su osmislili Španci, osim malog ljudskog napora ne traži nikakve druge izdatke – mišljenja je Vuksanović.
Naše velikane pominjemo manje ili više originalno ili uspešno. Ako ih se ne sete nadležna ministarstva, kako bi izdvojila novac iz budžeta, manifestacije su skromnije. Pre tri godine, 120 godina od Andrićevog rođenja obeleženo je u zemlji i regionu, nizom izložbi, predstava, otkrivanjem spomenika, podsećanjem i na „Guglu”. Pre dve godine obeleženo je 120 godina od rođenja Crnjanskog, istini za volju, u manjem obimu. Početkom januara navršen je vek od rođenja Branka Ćopića. Sredinom prošlog meseca u Sarajevu mu je posvećeno multimedijalno veče „Ratnik golubijeg srca”. Ćopić je od „Pošte Srbije” dobio poštansku marku, a postoji projekat opštine Krupa na Uni da u Ćopićevom rodnom mestu Hašanima bude izgrađen memorijalni prostor.
Piše: Marina Vulićević
Izvor: Politika
