Lazar Jovanović je rođen 03. oktobra 1992. godine u Kraljevu. Završio je Ekonomsku školu i Kriminalističko-policijsku akademiju. Radi u Beogradu kao kriminalistički inspektor. Bavio se folklorom i odbojkom, a danas igra i tenis. Sa šesnaest godina je objavio svoj prvi roman “Sve još miriše na nju”, a gotovo deset godina kasnije usledila je i knjiga “Šifra Rajs”. Ovo potonje je bio povod da malo porazgovaramo sa njim.
- Prvi roman Sve još miriše na nju objavili ste kada ste imali šesnaest godina. Da li je bilo lako, pre svega, napisati knjigu u tom životnom dobu, a zatim i objaviti je?
Kada pogledam na to iz ove tačke gledišta izgleda mi pomalo neverovatno da sam svoj prvi roman napisao sa samo šesnaest godina. Međutim ne bih rekao da je bilo teško. Pisanje je za mene od malih nogu predstavljalo zadovoljstvo, vremenom se razvilo u jednu vrstu strasti. Kada radite nešto što volite to ne može da vam bude teško. Izdavanje romana, međutim, predstavlja sasvim drugu priču. U početku je bilo mnogo saplitanja, pogrešnih informacija, odbijanja. Od ljudi koji se kreću u književnim krugovima sam još tada dobio savet da se naoružam strpljenjem i da otvorim četvore oči. Ali i da priče koje zaslužuju da budu pročitane na kraju nađu svoj put. Tako je na kraju i bilo tri godine kasnije.
- Kako je publika prihvatila Vaš prvenac?
Sasvim lepo. Publika kojoj je bio namenjen prihvatila je Sve još miriše na nju sa pozitivnim kritikama. Svestan sam da postoji ogromna razlika u zrelosti i kvalitetu mog prethodnog romana i Šifre Rajs. To je prirodno i poželjno, znači da sam napredovao. Nisam siguran da bih se danas uhvatio u koštac sa pisanjem nečeg sličnog, ali uvek ću biti ponosan na taj uspeh.
- Bilo je potrebno gotovo deset godina da objavite naredni roman Šifra Rajs. Da li Vam je za rad na romanu zaista bilo potrebno toliko vremena?
Ne toliko mnogo vremena, naravno. Nakon Sve još miriše na nju završio sam srednju školu, upisao policijsku akademiju i to je zahtevalo od mene potpunu posvećenost. Onda se na jednom studijskom putovanju nakon poseta određenim istorijskim lokacijama (koje neću pominjati da ne bih nekome pokvario čitanje) rodila ideja. Kada sam odlučio kakav roman želim da napišem otpočeo sam temeljno istraživanje i traganje za podacima. Negde u tom procesu sam shvatio da je pisanje trilera beskrajno zabavan, ali i beskrajno komplikovan poduhvat. Postoji toliko toga o čemu morate da razmišljate, i mnogo toga mora da bude na svom mestu. Prionuo sam na posao, i dve godine kasnije stavio tačku na poslednju rečenicu Šifre Rajs. Nakon toga je, pak, usledilo još nekoliko godina finog brušenja teksta i traganja za izdavačem.
- Obično ljude savetuju da pišu o onome što znaju. Koliko je Vama Vaš „dnevni posao“ pomogao u pisanju knjige?
Rekao bih da taj savet uopšte nije loš. Moj „dnevni posao“ mi je tokom pisanja romana doneo mnogo, a naročito u dva aspekta. Prvi se ogleda u činjenici da me je sačuvao dodatnog istraživanja o metodama i procedurama u radu policije. Drugi se odnosi na to da je moje poznavanje posla dalo dodatni pečat autentičnosti romanu. Od početka sam insistirao na tome da sve ono što se pročita u romanu bude uverljivo, opipljivo i proverljivo. Obično u knjigama, serijama i filmovima postoji mnogo zabluda i preterivanja u pogledu rada policije. Zadovoljan sam jer sam iz prve ruke znao kako to da izbegnem.
- Policajac koji piše (dobre) knjige. Znate li koliko ovo zvuči neobično „civilima“?
To mi je vrlo jasno. Sve češće nailazim na ljude koji me pitaju: „Čekaj, ti si zaista policajac? I zaista si pisac?“ Nasmejem se i klimnem. Svestan sam da je percepcija mog zanimanja kod ljudi uglavnom prožeta različitim stereotipima, nažalost, često ne pozitivnim. Zato mi je drago da makar malo mogu da utičem na sliku koju ljudi imaju o nama. Važno je da ljudi vide šta je iza službenih lica u uniformi i sa značkama. Među policajcima postoji veliki broj sjajnih umova, velikih umetnika, pisaca, slikara, muzičara, sportista…
- Kada je u pitanju Arčibald Rajs čini se da je on u našoj zemlji prisutan samo kroz knjigu Čujte Srbi! i povremenim zanimljivim člankom u medijima. Vi ste se odlučili za drugačiji pristup i iskoristili Rajsovu zaostavštinu kako biste napisali krimić?
Do mog odlaska na policijsku akademiju ni sam nisam znao mnogo o Rajsu. Onda sam kroz studije upoznao tu višeslojnu ličnost punu dobrote i iskrenih poriva za postizanjem pravde i održavanjem zakona. Rajsova ličnost u sebi je sadržala onaj osnovni zbir vrlina kojima teži svaki policajac, ali i svaki čovek. On je tvorac moderne policije u Srbiji, osnivač prve policijske škole. Govorio je o stradanjima naših ljudi u Prvom svetskom ratu kada su svi na njih zatvarali oči. Šifra Rajs je praktično omaž svemu što je on bio za nas, a za šta mu se, zaista, nikada nismo adekvatno odužili.
- U vremenu sveopšte banalizacije i uprošćavanja svakog sadržaja, Vi ste se odlučili da, sasvim suprotno, napišete jedan kompleksan roman koji od čitaoca zahteva da se „priključe istrazi“ i zajedno za junacima reše zagonetke koje se pojavljuju pred njima?
Mislim da ljudima to nedostaje i da je to ono što ljudi zapravo vole kod kriminalističkih romana i trilera. Neizvesnost, složeni zapleti koji vas teraju da razmišljate i sami zaključujete. Očekuje se od pisca da izvede jednu vrstu mađioničarskog trika. Ponudi vam nešto naizgled uobičajeno i jasno, izloži vam činjenice, pusti vas u svaki ugao radnje, ali ipak sačuva jedan (ili više od jednog) preokreta na kraju, i ipak vas prevari. To sam i ja pokušao da izvedem. Videćemo da li sam uspeo.
- Ne mogu, a da ne primetim, da je Vaš roman izašao u izdanju Službenog glasnika. Da li je bilo teško da doprete do, možda najveće, a svakako najznačajnije izdavačke kuće u zemlji?
I jeste i nije. Danas mnogo ljudi piše. I činjenica je da neće uvek i sve biti dovoljno kvalitetno da izađe pred publiku. Tako da se i izdavači sigurno suočavaju sa velikom navalom autora i stvari koje treba pročitati, a nemaju dovoljno vremena za to. Prirodno je da vam treba i neka vrsta preporuke, nekoga ko je pročitao to što ste napisali i može da, na neki način, garantuje izdavačima da to što im se nudi nije, da se tako izrazim, bilo kakav tekst. Službeni glasnik je smatrao da je Šifra Rajs priča vredna toga da bude ispričana. Imaju sjajan tim, svakako su najznačajnija izdavačka kuća u Srbiji i njima bez sumnje dugujem najveću zahvalnost na onome što Šifra Rajs jeste sada.
- Kakve su reakcije na Vaš roman?
Roman polako „zahvata“ publiku, i moram da priznam, brže i bolje nego što sam očekivao. Reakcije su više nego pozitivne, i ono što mi je posebno drago je to da uglavnom izaziva „žeđ“ za čitanjem kod ljudi, i drži ih prikovane za stranice do samog kraja. Sviđa im se što je roman drugačiji, zamršen, ali ne i opterećujuć. Nadam se da će i ostale kritike biti u istom maniru.
Prikaz romana Šifra Rajs možete pročitati ovde: U potrazi za tajnom Arčibalda Rajsa
- Da li planirate da napišete nastavak romana? Možete li nam otkriti nešto o tome?
Nastavak je uveliko u procesu nastanka. Još uvek nije sve stalo na svoje mesto, ali napreduje ka tome. Biće to „samostalni“ nastavak. Likovi koje smo upoznali u Šifri Rajs biće i dalje tu, samo na novom zadatku. Ovoga puta još opasnijem, uzbudljivijem. Biće još neotkrivene istorije i pikanterija iz Beograda i Srbije, tajni, zagonetki, svega onoga što postoji u Šifri Rajs i što se ljudima svidelo, ali ću pokušati da, kako se to žargonski kaže, „podignem nivo igre“.
- Koje knjige volite da čitate? Koji su Vaši omiljeni autori i knjige kojima se rado vraćate?
Volim da čitam raznovrsnu literaturu, ali priznaću da sam nešto slabiji sa naučnom i epskom fantastikom, mada ih ne izbegavam. Omiljena knjiga mi je Lolita, Vladimira Nabokova. To je jedno monumentalno delo, po toliko parametara značajno i posebno, prava literarna mašina. Odmah iza je Majstor i Margarita Mihaila Bulgakova. Volim Tonija Parsonsa, Fredrik Bakman mi je ogromno osveženje novije književnosti. Uvek se rado vraćam Agati Kristi i Dž. K. Rouling. Zbog njihovih romana sam zavoleo knjige i pisanje. Među trilerima, apsolutni nekrunisani kralj za mene je Ju Nesbe, a tu su i Den Braun kao majstor „inteligentnih istorijskih trilera“, Harlan Koben i Donato Karizi.
Razgovarao: Milan Aranđelović
