Kratka horor priča za sve novinare i ostale “profesionalne imače mišljenja”: Joseph Mitchell je bio novina Njujorkera od 1938, napisao je nekoliko desetina veoma uspešnih članaka uglavnom iz oblasti književne kritike i 1964te je dva svoja duža članka o stvaralaštvu Joe Goulda pretvorio u knjigu “Tajna Joe Goulda”. Nakon što je knjiga pobrala pohvale, Mitchell je prestao da piše. Dolazio je u redakciju skoro svakodnevno , narednih 30 godina, pružao dragocene uvide mladim kolegama, ali nije više nikad objavio nijednu reč. Glavna tema “Tajne Joe Goulda”, bila je o borba sa spisateljskom blokadom.

Sa pitanjem zašto neki pisci prestaju da pišu Frojd se susreo proučavajući delo Leonarda da Vinčija, koji je počinjao i prestajao da radi mučeći se sa depresijom celog života. Frojd je tvrdio da autor traži teme u svojoj podsvesti i da se blokada javlja, kada je podsvesni problem, toliko strašan da pisac sa njime ne može da se suoči. U Leonardovom slučaju, to je bio Edipov kompleks (ili je možda kod Frojda reč o “kad imaš čekić sve liči na ekser” komplesku).

Najpoznatija priča o nemogućnosti pisanja verovatno je Ficdžeraldova, nakon prvobitnog uspeha, u ranim tridesetim , on nailazi na veliku blokadu i u esejima “early Succes” i “Crack up” sasvim otvoreno govori o njoj. U ovom eseju, zapaža da rani uspeh stvori kod autora osećaj sudbinske predodređenosti za pisanje , nasuprot snazi volje i ovo vidi kao najvažnji uzrok svoje blokade. Nakon ovoga Ficdžerald piše filmske scenarije i kratke priče za prilično bedan honorar i smatra svoju spisatejlsku karijeru završenom. Tek nakon smrti postaje ono što je sada za nas-autentični glas američkog juga.

Crnjanski, u periodu kad je već slavan, delimično zbog velikog uspeha Seoba, a delimično zbog književnih i ličnih skandala koji su njegovi putopisi i jedan dvoboj izazvali, piše da oseća “gađenje prema literaturi” i potpuno se posvećuje publicistici i diplomatskom radu (ovaj se period poklapa sa najmračnijim aspektima njegove publicističke karijere, o kojima je već toliko pisano- period fascinacije fašizmom). Boravak u Skandinavskim zemljama , trgnuo je Crnjanskog iz blokade i inspirisao ono što će kasnije biti Hiperborejci.

Nagradu za najepskiju kreativnu blokadu ipak dobija Fran Lebowitz, pretencizna ,leva intelektulka , poznata po duhovitim i sarksitičnim kolumnama za brojne njujoške novine. Njen (još uvek neobjavlljen) roman Exterior Signs of Wealth, stajao u fioci više od deset godina , dok se spisaljteljica borila sa blokadom (i pomalo je koristila da promoviše roman). U toku godine knjiga će konačno ugledati svetlo dana, pa ćemo videti da li se čekanje isplatilo.
Na kraju, tu je i priča Henryija Rotha, koja otkriva manje dramatičnu verziju ovog problema. Roth je objavio svoj prvenac Call it Sleep u kome se bavi pitanjem jevrejskog identiteta u Njujorku 34te godine, nakon čega nije ništa objavio do 1994te (tada izlazi njegova četvorotomna saga Mercy of a Rude Stream, kontroverzna zbog detaljnog opisa incestuoznog odnosa. Iako je najčešće objašnjenje ove ogormne pauze u stvaranju obično objašnjavano borbom protiv incestuoznih poriva, razlozi su mnogo jednostavniji. Roth je tridesetih bio u vezi za književnom kritičarkom koja mu je pomagala oko teksta, a 80tih i devedeseith je živeo sa mladim parom studenata književnosti koji su činili isto. Veliki pisac, naprosto nije mogao da završi rukopis bez čvrste uredničke ruke.

Autor ovih redova , nije preveliki fan termina “radnik u kulturi”, i uopšte izjednačavanja kreativnog rada sa ostalim delovima industrije, ali, kao što ove pauze i agonije koje sa sobom nose- ni spisateljski hleb nije baš skroz beskrvan.

Autor: Jan Kanja

Comments

comments

Related Posts