Za postojanje cli-fi žanra sam prvi put i čuo kada sam se prihvatio čitanja knjige Kiseonik na rezervi mlade književnice Nataše Ilić (Nova poetika). U pitanju je klimatska fikcija (climate change ficiton) koja u svoj fokus stavlja klimatske promene i globalno zagrevanje.
Čini se da nema bolje osobe, od diplomiranog biologa poput Nataše Ilić, da se prihvati upravo ovog žanra.
U svom književnom prvencu autorka junake priče suočava sa posledicama ekološke katastrofe. Oni nisu krvi za globalni nedostatak kiseonika, ali će, zajedno sa krivcima, morati da podele posledice i izazov opstanka. Autorka nam klasične motive kao što su usamljenost, otuđenost, neostvarenost, strah od novih početaka i života, suočava sa ekološkim motivom.
Ovo nije klasičan roman o globalnoj katastrofi koja preti da uništi život na planeti. Kiseonik na rezervi je više alegorija koja se fokusira na živote dva pojedinca i njihove unutrašnje svetove.
Junaci priče žive svoje promašene živote, zaleđene u prostoru i vremenu i ne usuđuju se da urade bilo šta po tom pitanju.
Tek će nedostatak kiseonika bio onaj okidač koji će ih naterati da se pokrenu, da preispitaju svoj dosadašnji život, stave tačku na njega i krenu dalje. U budućnost. Neizvesnu, ali i dalje budućnost.
Pisan je svedenim jezikom, na nemalom broju strana, Kiseonik na rezervi nas tera da ga „progutamo“ iz cuga. Da povučem paralelu sa temom romana, roman želi da ga pročitamo u dahu. Jer kiseonika nema dovoljno.
Nataša Ilić rođena je u Nišu gde i danas živi i radi. Studirala je na PMF-u u Novom Sadu i na Biološkom fakultetu u Beogradu. Biologijom se bavi profesionalno, a i kroz književni poziv se trudi da je ne zanemari.
Na svom sajtu, kroz niz simpatičnih i inspirativnih tekstova pokušava da produbi našu ljubav prema biljkama, prirodi i književnosti.
Nataša Ilić je jedna kreativna, otvorena i svestrana osoba, pred kojom je budućnost, i koja zbog toga zaslužuje svu našu pažnju i podršku.
Piše: Milan Aranđelović
