Nataša Ilić je rođena u Nišu gde i danas živi i radi. Studirala je na PMF-u u Novom Sadu i na Biološkom fakultetu u Beogradu. Biologijom se bavi profesionalno, a i kroz književni poziv se trudi da je ne zanemari. Na svom sajtu, kroz niz simpatičnih i inspirativnih tekstova pokušava da produbi našu ljubav prema biljkama, prirodi i književnosti. Nedavno je objavila svoj književni prvenac. U pitanju je roman Kiseonik na rezervi. Ovo je bio povod da malo popričamo sa njom.
- Prvo, da li možete da nam objasnite čime se bavi cli-fi žanr? O čemu se tu radi?
Zapravo, Cli-fi je skraćeno od Climate fiction i odnosi se na literaturu koja se na neki način bavi klimatskim promenama. Sama radnja ne mora biti nužno smeštena u neku daleku budućnost, već se tema kojom se cli-fi žanr bavi, može provući i kroz današnjicu. U ovom žanru se obično govori o distopiji i o tome kako klimatske promene utiču na svet u kome živimo, kao i kako će se čovečanstvo menjati u odnosu na njih.
- Kako ste došli na ideju da za temu prvog romana odaberete ekologiju?
Knjiga je iz štampe izašla u martu, dakle početkom 2021. godine, a sam proces pisanja trajao je tokom 2019/2020. Onda kada sam rasčistila sa sobom da želim da podelim sa svetom da ja pišem, bila sam sigurna da ću za prvi put, odabrati temu o kojoj se malo govori. Želela sam da pišem o nečemu što ne bi bilo smešteno u neki vremenski okvir. Htela sam da svom prvencu obezbedim „aktuelnost” u datom trenutku, ali i u nekoj budućnosti. Delimično sam bila inspirisana time što je nevelik broj ljudi ipak počeo da se budi kada je u pitanju životna sredina, jer i sama mislim da se jedino prirodi čovek uvek vraća. Izbor ekološke teme koja vri ispod površine jedne ljubavne priče bio je pun pogodak, tako je nastala knjiga Kiseonik na rezervi.
- Koliko je ekologija ljudima u Srbiji bitna tema? Da li može da nadvlada ekonomske i političke?
Ovo Vaše pitanje me je vratilo u 2009. godinu kada sam u okviru jedne studentske razmene bila u poseti Moskvi. Pored toga što smo obišli trideset i šest spratova velikog Moskovskog državnog univerziteta Lomonosov, posetili smo i Međunarodni nezavisni ekološko-politikološki univerzitet. E, još tada mi je bilo sasvim jasno da su ekološke teme prosto neodvojive i da idu rame uz rame sa političkim i ekonomskim. Kada se govori o životnoj, ujedno se misli i na radnu sredinu (u gradovima, selima). Treba se imati na umu da ona ima i fizičke i društvene komponente. Pa tako borba mora da se vodi na svim poljima. Sačuvati na prvom mestu vodu, vazduh, zemljište, a potom dovesti u red socijalna pitanja, pozabaviti se ravnopravnošću, očuvati kulturnu baštinu, preispitati uslove u kojima živimo, radimo, rekreiramo se. Kada se stvari ovako postave, složićete se da je vrlo nezgodno reći da li ekologija može da nadvlada ekonomske i političke teme jer je sve vrlo usko povezano.
- Ima li ekološke svesti u Srbiji? Među običnim ljudima? Previše je reka punih otpada, izletnika koji iza sebe ostavljaju đubre, premalo kanti za đubre na ulicama…?
Ta “ekološka svest” je pojam koji ljudi obično dovode u vezu sa velikom količinom đubreta, zagađenim rekama, nepravilnim odlaganjem otpada, baš kao što ste i naveli. Iako sam saglasna da sve to treba biti asocijacija kada kažemo „ekološka svest”, moram da naglasim da se taj pojam odnosi i na svesno prepoznavanje problema i ulaganje određenog napora da se taj problem reši. Da biste rešili zadatak iz matematike bez obzira što je u pitanju nauka u kojoj baratate brojevima Vi morate znati i teoriju da biste logično došli do rešenja. Morate imati određeno predznanje. Tako je i sa očuvanjem prirode. O svetu koji nas okružuje moramo da učimo, da ga budemo svesni i da uvek imamo lični ekološki stav.
- Već decenijama se priča o uvođenju seksualne nastave, verska nastava i građansko vaspitanje su davno uvedeni, a o ekologiji kao posebnom predmeti niko i ne govori?
Mislim da sam se sasvim slučajno dotakla ove teme u prethodnom odgovoru. Edukacija jeste ključna i način da se čovek osvesti. Lično, smatram da to što dete zna da preskoči oglas na youtube-u ne isključuje situaciju u kojoj drži u ruci sadnicu iz leje i u narednom trenutku posadi biljku. Moja starija ćerka koja ima 3,5 godine na moje pitanje “Kako treba da čuvamo planetu Zemlju?”, odgovara sa “Ne smemo da pravimo nered”. Mislim da uvođenje ekološkog predmeta ne bi smetalo, naprotiv, ali da je razgovor u kući i ukazivanje na značaj brige o životnoj sredini podjednako važan.
- Zašto ljudi kažu da vole našu zemlju, a onda po njoj pljuju ili bacaju otpad? Zašto kod nas ne postoji ekološki patriotizam? I to ne na makro „ne damo reke u cevi“, već na tom, nekom, ličnom, mikro planu?
Rekla bih da odgovor leži u tome da su ljudi poprilično neiskreni i prema sebi samima. Ne mogu da poverujem u to da neko voli svoju zemlju a onda istu degradira i uništava. Mislim da su ljudi pomalo nezadovoljni, nepoverljivi i usamljeni i da kao produkt mešavine takvih osećanja na kraju dobijemo ono “ma baš me briga”. Kada čovek nije važan sebi onda je mnogo toga, takođe, nevažno. Ustvari, mora se krenuti iz svog dvorišta, što bi se reklo, i mora se iskoreniti ona rečenica “a šta ja tu mogu da uradim” , jer je duboko pogrešna. Kako smo došli do toga da se osećamo toliko bezvredno? Vi, ja, bilo ko, zasebni smo mikro svetovi i možemo mnogo.
- Kako poboljšati ekološku svest?
Mora se naći pravi način da se ljudima približi priroda problema. Ljude interesuje ono što se tiče lično njih i njihovih bližnjih. Malo više empatije i malo manje otuđenosti nam ne bi škodilo. Kada biste rekli: “površinske vode su nam opterećene fekalnim zagađenjem koje je iznad gornjeg limita detekcije te i te metode”, ko bi Vas potpuno razumeo? Pa, mali broj ljudi. Ali ako kažete: “To što pluta kanalizacijom može da te dotakne dok se brčkaš u reci čiji nivo štroke može ozbiljno uticati na tvoje zdravlje”, e tu bismo već dobili nečiju pažnju, i možda bi neko hteo čak i da sazna zašto je to tako. Možda ovo zvuči pomalo grubo, ali je prilično realna priča. Tako prosto treba objasniti i da je kiseonik na rezervi, poput goriva u rezervoaru. A šta se dešava kada vozite automobil na rezervi: sistem korodira i motor loše rad. Tu sliku treba da preslikamo na sebe, na sopstveno telo, i biće jasnije zašto je neophodno, u svakom smislu, zdravo disati.
- Osim što je ekološka, Kiseonik na rezervi je i ljubavna priča?
Tako je. Ono što se izdvaja kao svetla tačka u svetu gde ljudi štede kiseonik jer ga nema dovoljno, jeste ljubav. Naklonost koju neko može osećati prema nekome ili nečemu provejava kroz ovu knjigu. U životima dve osobe dešava se jedna posebna drama. Kako su dati samo genotipovi (Osoba XX i Osoba XY) ostavljen je prostor da se o onome što je vidljivo može polemisati. Takođe, ovo je jedna vizija, jedna ljubavna priča. Kako postoji taj momenat univerzalnosti, svako može uskočiti u cipele likova i izmisliti svoju ljubavnu priču u svetu u kome je raspoloživog kiseonika sve manje.
- Kakve su bile reakcije na Vašu knjigu?
Uglavnom su ljudi reagovali tako da su bili pomalo sanjivo zamišljeni, setni, razoružani kada su pročitali knjigu do kraja. Meni lično to vrlo laska. Jedan od komentara a u vezi sa knjigom bio mi je posebno zanimljiv: „Temom si zadala domaći zadatak”. Ako je knjiga uspela da čitaoca malo “pomeri” i gane, ja sam sasvim zadovoljna.
- Da li pišete nešto novo? Da li će te kroz knjige nastaviti da se bavite ekološkim temama?
Ne mogu Vam na ovo pitanje odgovoriti onako jasno i precizno pa da me možete držati za reč. Ja imam volju, inspiraciju i ideje da pišem i o drugim stvarima a ne samo o ekološkim temama, ali opet, mislim da će biti bar još jedne knjige koja će provući strašnu stvarnost, koja nas ako se ne uozbiljimo, sigurno čeka. A što se tiče toga da li nešto pišem, odgovoriću Vam jasno, da. Trenutno radim na jednoj zbirci kratkih priča. Imam ideju i za roman, ali poput đaka slušam učitelja. Verujem da dobar savet iskusnog pisca i profesionalca mnogo vredi, pa se držim onoga što mi je Zoran Ćirić rekao: “step by step, drugačije ne biva, veruj mi”.
Prikaz knjige Kiseonik na rezervi možete pročitati ovde: Klimatska fikcija na srpskom jeziku
- Kada je u pitanju ekologija šta možete poručiti čitaocima Bookvara?
Verujem da svi znaju da živimo u trećem milenijumu koji je počeo 2001. godine. i biće najverovatnije doba šestog masovnog izumiranja. Čovek je vodeća vrsta na planeti , uspeo je da unapredi raznorazne stvari i postigne neverovatne uspehe u pogledu novih dostignuća i inovativnih izuma. Obzirom da uništavajući životnu sredinu povećavamo sami sebi šansu za nestanak , trebalo bi preduzeti sve mere da se unapredi još nešto, ljudi na primer J. Malo više da osluškujemo sebe, da malo manje jurimo ko zna gde i ko zna šta, jer nemamo sto sitnih života pa da neke možemo da proćerdamo, već samo ovaj jedan, jedini.
Razgovarao: Milan Aranđelović
