„Nikad nismo bile ovde“ je jedan od onih trilera koje čitate bez daha i bez zaustavljanja do samog kraja.
Upoznajte Emili i Kristen. One su milenijalke i pripadnice američke (više) srednje klase, što objašnjava njihov običaj ceo svet doživljavaju kao svoje igralište. Najbolje drugarice još od koledža i dalje bez, poslovnih, porodičnih ili hipotekarnih, okova, te su slobodne da često putuju po celom svetu i uživaju u životu.
Bezbrižne i slobodne one svake godine obilaze egzotične destinacije nesvesne bilo kakvih opasnosti koje bi možda mogle da im se dogode.
A onda im se, na samom kraju putovanja u Kambodži dogodila stvarnost. Pogodila ih je pravo u lice. Onako, surova i krvava. Bez ikakve najave i milosti.
U godini koja je usledila nakon povratka sa ovog putovanja njih dve će, svaka na svoj način, pokušati da izleče traume i psihičke rane koje je stravičan događaj ostavio na njihovim dušama.
Ipak, čini se da je Emili mnogo teže da izađe na kraj sa psihičkim problemima i anksioznošću nego što je to slučaj sa njenom prijateljicom. Kristen je uvek tu za nju, a nikada obrnuto.
Tek će naredni incident koji će im se desiti na sledećem putovanju, ovaj put u Čile, biti okidač za preispitivanje njihovog prijateljstva.
Dok Emili pokušava da se oporavi od novog šoka i pokuša da umanji strahove koji sve više bujaju, Kristen postaje se opsesivnija njihovim odnosom. Emili polako shvata da upada u emotivnu i svaku drugu zamku koje joj postavlja njena najbolja prijateljica. U pokušaju da shvati šta se zapravo dešava, Emili počinje da istražuje Kristeninu prošlost. Što više bude saznavala, počeće da naslućuje koliko, zapravo, malo poznaje svoju najbolju prijateljicu i spoznaje koliko je i njen život u opasnosti.
Nikad nismo bile ovde, koju je u prevodu Eli Gilić nedavno objavila izdavačka kuća Laguna, treći je roman američke novinarke i književnice Andree Barc i prvi koji je objavljen na srpskom jeziku.
U pitanju je jezivi psihološki triler u kome je opisana svojevrsna igra mačke i miša gde čitaoci, gotovo do samog kraja, a možda i posle toga, ne znaju ko je tu žrtva, a ko plen. Pisan je iz ugla jedne od junakinja što onemogućava čitaocu da otkrije i onu drugu stranu priče. Ovaj postupak još više produbljuje napetost cele priče.
Roman ispituje i granice prijateljstva kao i granica koje razdvajaju zdravu i normalnu ljubav od nezdravog i toksičnog proganjanja.
Autorka nam, između redova, predočava i probleme sa kojima se žene suočavaju u, i dalje dominantno muškom, svetu. Probleme koji nisu tipični samo za neke delove sveta koje danas nazivamo egzotičnim, a njihova društva nedovoljno emancipovanim, već i za društva zapadne civilizacije.
„Kao književnica koja putuje, kada pričam o mestima koje sam posetila, primećujem da mi ljudi odgovaraju kako oni ne bi putovali na ta mesta ili da na takve destinacije ne bi pustili svoje supruge i ćerke“, rekla je Andrea Barc u jednom intervjuu. „Konstantno je prisutna zabrinutost da žene koje putuju prizivaju opasnost i izazivaju nasilje. To znači da ako obeshrabrujemo žene da se otisnu na putovanja koja im mogu promeniti život, onda im poručujemo da ostanu kod kuće i ohrabrujemo ih da ostanu skučene u svojim malim životima.“
Celu priču autorka koristi da dodatno tematizuje pitanje traume, seksualnog zlostavljanja, sekundarne viktimizacije, zatim pitanje terapije, oporavka, prevazilaženja traume i, konačno, ozdravljenja.
Roman se našao na listi za čitanje književnog kluba Riz Viderspun, a najavljena je i njegova filmska adaptacija za Netfliks.
Nikad nismo bile ovde je jedan od onih trilera koje čitate bez daha i bez zaustavljanja do samog kraja.
Piše: Milan Aranđelović
