Postoje knjige koje jednostavno nisu dobre. I nema ništa posebno strašnog u tome, pisanje kao svaki posao nekad ispadne bolje, nekad gore. Ako niste među onim ljudima koji su napravili sebi pravilo da ne odustaju na pola knjige (autor ovih redova jeste) , ništa – ostavite knjigu, date sebi dan pauze i nastavite dalje.
Mnogo teži slučaj su knjige koje su imale potencijal da budu veoma dobre (važne, uspešne, sa dubokim uvidom), ali se usput nešto desilo i onda je čitanje kao da gledate saobraćajnu nesreću, sve vreme gledate kako se tekst udaljava od onoga što znate da je mogao biti, ali ne možete da prestanete da čitate.
Izvod iz knjige rođenih, biografija Danila Kiša, Marka Tompsona upravo je takva knjiga.
S jedne strane Tompson je očigledno prišao stvaralaštvu Danila Kiša sa velikom erudicijom, dobro naoružan poznavanjem konteksta komplikovane (i nesrećne) balkanske i srednje-evropske kulture. Takođe Tompson se vidno divi predmetu svoje knjige, ali ga ne idealizuje. Spisak sagovornika, koji je dat na poslednjim stranicama, svedoči o obimnom i impresivnom istraživačkom radu, takođe uvidi u mladalačke Kišove pesme, studentske eseje i prepisku vrlo je važan dodatak već poznatoj građi o životu „poslednjeg jugoslovenskog pisca“
I možda najvažnije, sama konstrukcija biografije, omaž je najvažnijoj odlici Kišovog prosedea. Svako poglavlje knjige, predstavlja detaljniju analizu jedne rečenice iz eseja „Izvod iz knjige rođenih“. Tako se u osnovi Tompsonovog narativa nalazi dokument, upravo onako kako se u osnovi Kišovih tekstova uvek nalazio, neki stvarni, faktografski dokument – novinski članak o preživelima iz logora, očevo pismo, svedočenja žrtava staljinističkih čistki…
Šta ipak ovu vrednu biografiju svrstava na spisak ovih teže svarljivih neuspešnih knjiga?
Književno stvaralaštvo Danila Kiša najdublje je političko. Ali to nije dnevna, partijska ili ideološka politika, već politika u najsirovijem zamislivom smislu. Politika kao otpor destruktivnim tendencijama u društvu – patetično rečeno: politika kao otpor zlu. Uz ovo, neformalna grupa autora kojoj je Kiš pripadao, uzela je učešće u političkim dešavanjima devedesetih, nedvojbeno na pravoj strani. Na onoj strani koja se protivila etno-šovinizmu. (Ovde je Pekić zanimljiv primer, ali ipak za njegov konzervativiziam i anitkomunizam ne može se reći da je imao ništa od vulgarnosti, koja je krasila neke istomišljenike).
Zbog ovoga su mnogi pokušali da pretpostave kako bi se Kiš ophodio prema raspadu SFRJ i savremenim političkim dešavanjima da ih je doživeo. I Tompson ne preza od toga. Navodeći tako da „ Mada Kiš nije javno komentarisao političku scenu i mada nije polagao nadu ni u jednu komunističku grupaciju on bi se složio sa Latinkom Perović, kada ona kaže da je izbor pred Srbijom izbor između evropeizacije i etničke države” . Na osnovu čega autor misli da bi se Kiš slagao sa smenjenim liberalima, ostaje nejasno. Moguće je da se Tompson slaže sa ovom tezom, što je svakako njegovo pravo, ali sama teza ne predstavlja baš najdublji politički uvid. Kiš je svakako bio svestan policentričnosti evropske kulture, pa je teško poverovati da bi “evropeizaciju” doživljavao jednoznačno. On se naravno identifikovao sa “srednjom Evropom”, naglašavajući njenu kosmopolitsku prirodu (osobito obeleženu jevrejstvom) i jasnu odvojenost od zapadne Evrope (u vreme postojanja ideoloških blokova naravno). Francuskom, posebno njenom intelektualnom scenom, bio je duboko razočaran.
Sličan primer, pokušaja Tompsona da svoja uverenja plasira kao Kišova je pravljenje (veoma nategnute ) analogije između “Gorskog vijenca” i “Protokola sionskih mudraca”. Tomspon tvrdi da bi, da je poživeo Kiš mogao napisati esej o zloupotrebi Njegoševog dela, sličan eseju o Protokolima – “Knjiga kraljeva i budala”. Očigledna razlika između ova dva teksta je, što neovisno od nacionalističkih zloupotreba „Gorski vijenac“ ima umetničku vrednost, dok su Protokoli samo zlokoban pamflet.
Na kraju, najeluzivnija zamerka. Postoje autori koji svojim životom i svojom pojavom plene pažnju koliko i svojim knjigama. Za Danila Kiša, čijeg stvaranja ne bi bilo bez tragičnog iskustva holokausta, ovo je svakako tačno. Opet, postavlja se pitanje gde su granice interesovanja za biografiju? Na primer, sasvim je jasno da Kiš nije mogao da ima dece (“etnografska retkost koju predstavljam izumreće dakle sa mnom”), kakvu korist ima čitalac od toga što zna da je sterilitet izazvan zaušcima koje je preležao u vojsci? Takođe opisi Kiša koji se bori sa dijagnozom raka (Kiš leži i ponavlja ja nisam hrabar čovek) predstavljaju nepotrebno nametanje u potpuno privatnu sferu života autora i čine se vulgarnim, gotovo tabloidnim.
Najveća vrednost Izvoda iz knjige rođenih, verovatno će biti njena okrenutost stranom čitaocu. Tompson je dovoljno insajder da razume jugoslovensku kulturnu i političku scenu, a opet dovoljno stranac da uspe da je predstavi nekome, ko je razumljivo ne poznaje dovoljno. Upravo takvom čitaocu, željnom da otkrije velikog, a nepoznatog istočnoevropskog autora, ova biografija najbolje bi legla i predstavljala dobar početak za upoznavanje sa Danilom Kišom. Za više investiranog čitaoca , koji govori srpsko-hrvatski, osećaj nelagode ipak ostaje.
Autor: Jan Kanja
