Roman „Deca sećanja“ Adrijana Čajkovskog je neobična završnica popularnog serijala.
Čovečanstvo je najzad uspelo da totalno omane. Planeta Zemlja ubrzano umire, civilizacija puca po šavovima, ali to ne znači da više nema nade. Onaj najbolji deo čovečanstva, crpi poslednje snage, kako bi pokrenu projekat teraformiranja i, potom, naseljavanja drugih planeta. Međutim, onaj ko kaže da nada umire poslednja, taj još nije upoznao ljudsku zajednicu koja za kraj ipak ostavlja međusobne sukobe. Tako je bilo i ovaj put. U tim trvenjima projekti teraformiranja ne idu po planu. Nekada slavno propadnu, a nekada dobiju sasvim neočekivane obrte.
Upravo u ovim čudnim rukavcima britanski književnik Adrijan Čajkovski smešta svoj SF serijal Deca. Nakon romana Deca vremena za koji je dobio nagradu Artur Klark, usledila je knjiga Deca propasti, da bi nedavno, u izuzetnom prevodu Gorana Skrobonje, Laguna objavila i, makar autor tako kaže, završni deo trilogije, Deca sećanja.
Dok su u prvoj knjizi u glavnoj ulozi bili pauci, u drugoj oktopodi, bez spojlera se može reći da se treća knjiga bavi ljudima. Onakvim kakvi su oni bili u trenutku kada su napustili Zemlju, odnosno kakvi smo sada.
Na planeti Imir živi mala kolonija doseljenika sa Zemlje. Krhki ekosistem koji su bili prinuđeni da izgrade uspešno je održavan nekoliko generacija. Ali sada polako počinje da umire. Dostignuća civilizacije sa kojima su sleteli na planetu, veoma brzo su bila zamenjena tradicionalnijim alatkama za obradu zemlje i zajednicom koja najviše podseća na onu u vreme naseljavanja Amerike.
A onda ovu planetu otkriva grupa prijatelja koje već znamo iz ranijih nastavaka. Tu su Porša, Bjanka i Fabijan, ali i Pol i Miranda kao i sveprisutna Avarna Kern. Za one koji nisu upoznati sa pričom u pitanju su intelektualno i civilizacijski uznapredovali pauci, oktopodi, kolektivni um vanzemaljskog bića i veštačka inteligencija ljudskih korena. Iako ova knjiga, nakon paukova i oktopoda, na scenu donosi vrane, odnosno Korvide, njihova evolucija nije u samom fokusu romana, mada jeste ključna za filozofsku potku priče.
Oni znaju da na planeti nešto ne šljaka dobro, ali ne znaju šta.
Dok su prva dva romana fokusirana na evoluciju kroz više generacija, teraformiranje i odjeke viševekovnih dešavanja sa Zemlje, Deca sećanja su više knjiga o grupi astronauta koji sleću na čudnu planetu na kojoj se dešava nešto misteriozno i vraški opasno.
Deca sećanja se u pristupu priči u velikoj meri udaljavaju od prve dve knjige. Fokus ove priče je više na dva glavna junaka, njihovim interakcijama, doživljajima sveta, pa i filozofiji života. Čak je i stil pripovedanja donekle drugačiji.
Čini se da uz manje izmene priče i promene imena likova ova knjiga može da bude samostalna kao deo nekog drugog svemira.
Čajkovski je napisao dobru, uzbudljivu, zabavnu, napetu i vraški zanimljivu knjigu koja se čita u dahu, koja omanjuje samo kao deo trilogije.
Izgradio je savršen svet prepun misterija i mogućnosti za istraživanje i otkrivanje, toliko otvoren i širok, da se može koristiti kao beli papir, igralište za autora koji u njega može smestiti bilo koju priču.
Takva je priča iz Dece sećanja. Naučnofantastična misterija, ponekad na granici horora, koju autor prožima svojim prepoznatljivim temama nauke, evolucije, verovanja u progres ne samo čovečanstva, već i svih živih bića, nadvladavanje ne samo problema, već i samoga sebe.
Ne besprekorna završnica trilogije, ali savršena knjiga za sve ljubitelje naučne fantastike.
Piše: Milan Aranđelović
