Vampir je mitološko biće koje preživljava tako što se hrani životnom energijom (uglavnom u vidu krvi) živih bića. Iako su priče o vampirima bile poznate u mnogim kulturama, neke čak sežu do praistorije, sam izraz „vampir“ nije bio poznat sve do osamnaestog veka. Baš u to vreme počinju da se pojavljuju i prvi vampiri u pisanoj književnosti.

Prvi književni vampiri svoje poreklo vode iz narodnog folklora. Sredinom 18. veka strah od vampira počinje da se širi srpskim selima. Žrtve vampirskih napada pričali su kako ih noću posećuju njihovi nedavno preminuli rođaci ili komšije i kako im sisaju životnu energiju. Svako ko je doživeo ovakvu posetu preminuo bi nakon nekoliko dana.

Kada su uznemireni seljani iskopali sumnjive leševe na njima su pronađeni jasni znaci vampirizma. Kosa i nokti su nastavili da im rastu i nakon smrti, imali su tragove krvi na usnama, a leševi su bili i u dobro očuvanom stanju bez očitih znakova raspadanja.

Panika je veoma brzo našla put do poezije. Hajnrih Osenfelder je 1748. godine napisao poemu Vampir u kojoj je opisao ovaj noćni horor.

Kada su priče o vampirima iz srpskih sela stigle do Engleske odmah su pustile duboke korene u literaturi i postale inspiracija za književne stvaraoce. Epska poema Talaba uništitelj (Thalaba the Destroyer) Roberta Saudeja iz 1801. godine smatra se prvim delom engleske književnosti u kojoj se pojavljuje vampir. U njoj se heroj Talaba sukobljava sa Onizom, svojom nedavno preminulom suprugom koja se vraća kao vampirka.

Sledeće pojavljivanje vampira u književnosti vezano je za literarno takmičenje koje je na Ženevskom jezeru 1816. godine organizovao čuveni Lord Bajron. Na ovom takmičenju nastalo je i Frankenštajnovo čudovište. Lord Bajron je u svoju vilu pozvao pesnika Persija Šelija i njegovu suprugu Meri. Tu je još bio i Bajronov lični doktor Džon Polidori. Umesto dobrog provoda gosti i njihov domaćin su se uglavnom dosađivali. Loše vreme kao i pobune lokalnih poljoprivrednika zbog gladne godine nisu ohrabrivali na šetnje i uživanje po prirodi, tako da su vreme uglavnom provodili u vili. Da bi na neki način pobedili dosadu Lord Bajron je predložio da se nadmeću u tome ko će smisliti bolju priču strave.

Meri Šeli je kao deo ovog takmičenja napisala prve nacrte za ono što će postati roman Frankenštajn ili moderni Prometej. Bajron je napisao skicu priče o aristokrati i njegovim susretima na putovanju. Nije bio zadovoljan pričom i jednostavno ju je ostavio nedovršenom. Međutim, doktor Polidori se zainteresovao za nedovršen rukopis i iskoristio ga je da napiše priču Vampir. Priča je objavljena tri godine kasnije i mnogi su autorstvo pripisivali samom Bajronu što je dovelo da bolje prodaje knjige. U ovoj priči se po prvi put pojavljuje vampir kakav nam je danas i poznat. Do tada su vampiri bili prikazivani kao snažni seljani koji bauljaju iz svojih grobova i više podsećaju na zombije nego na prefinjene džentlmene kakvim danas percipiramo ovu decu noći. Džon Polidori je kao model za stvaranje Lorda Rivena iskoristio Lorda Bajrona – šarmantnog aristokratu sa opasnim apetitima. Postoji priča da je objavljivanje romana Vampir deo Polidorijeve osvete zbog neuzvraćene ljubavi koju je on gajio prema Bajronu (ili zbog raskida veze).

Ovaj (i ovakav) Vampir je veoma brzo postao kulturni fenomen. Pojavljivali su se nezvanični nastavci, brojne druge vampirske priče kao i pozorišne adaptacije. Prema jednom biografu kraljice Viktorije čak je i ona odgledala vampirsku predstavu.

Pedeset godina kasnije irski pisac Džozef Šerdan Le Fanu je u časopisu The Dark Blue počeo da objavljuje serijal priča o Karmili, prvoj književnoj vampirici. Karmila je, poput svog muškog parnjaka Drakule kada su vampiri u pitanju, bila uzor za sve kasnije vampirice u popularnoj kulturi. Književni stručnjaci uočavaju brojne sličnosti između Karmile i Drakule Brema Stokera objavljenog dvadeset i pet godina kasnije.

Kada je Drakula objavljen publika je već bila veoma dobro upoznata sa pričama o vampirima. Zasluga Brema Stokera jeste u tome što je stvorio junaka koji je postao kulturni fenomen. Grof Drakula se pojavljuje u više od dve stotine filmova.

Vampiru u literaturi su nastavili da evoluiraju. Ričard Metison je u romanu Ja sam legenda iz 1954. godine prikazao vampire koji imaju šmek prosečnog zombija.

Američka književnica En Rajs nam je u svojim Vampirskim hronikama podarilia vampire koji su bili simpatični i veoma seksi. Njen Intervju sa vampirom je zaslužan za ponovno oživljavanje vampirskog žanra. Romantični i seksi vampiri bili su inspiracija i za književni serijal Sumrak američke književnice Stefani Majer. Njeni vampiri na sunčevom svetlu ne gore, već svetlucaju. Takođe, umesto ljudske piju životinjsku krv.

Možda bi bilo vredno spomenuti i vampire Terija Pračeta. Prvi put su se pojavili u dvadeset i trećoj knjizi iz serijala o Disksvetu Carpe Jugulum iz 1998. godine. Ovi vampiri nose svetlu odeću, ne obraćaju mnogo pažnje na beli luk, ostaju budni do podneva, a umesto krvi piju kafu.

Prvi sprski književni vampir je svakako Sava Savanović iz pripovetke Milovana Glišića Posle devedeset godina objavljene 1880. godine. Sava Savanović je junak i romana Strah i njegov sluga Mirjane Novaković. U romanu su ubačene i čuvene priče o “stvarnom” vampirizmu Petra Blagojevića iz 18. veka sa kojim je i krenula cela ova priča.

Značajnije i aktuelne srpske književne vampire možemo pronaći u knjigama Konstantinovo raskršće i Kainov ožiljak Dejana Stoiljkovića ili u romanu Poslednja kap Dragana Jovićevića.

Piše: Milan Aranđelović

Comments

comments

Related Posts