Posle tri godine pisanja, obeleženih prekidima rada zbog zamora, iščitavanjima napisanog, nemilosrdnim popravkama teksta, Dragan Velikić se čitaocima predstavlja romanom “Islednik”, u izdanju “Lagune”, kojim je zatvorio krug pisanja o svom detinjstvu, strahovima, o mestima kojih više nema, odnosima unutar porodice.

Novu knjigu jednog od najomiljenijih, najčitanijih i najprevođenijih domaćih pisaca kritičari su već označili kao najličniji Velikićev roman do sada, u tesnoj vezi sa “Bonaviom”. U romanu o majci, i autopoetičkoj ispovesti, Velikić pokušava da pronikne u svakodnevicu prohujalog vremena, ispisujući povest o nekadašnjoj zemlji i ljudima.

* Knjigu otvarate Pekićevim citatom da se čovek posle ispovesti ne oseća ništa čistijim nego što je bio pre nje. Da li vam se to potvrdilo na kraju pisanja?

– Navodite samo deo citata iz Pekićevog “Zlatnog runa” koji sam uzeo za moto romana. Nedostaje ono važnije, a to je da se posle ispovesti čovek “oseća kao kanta za đubre. Pošto je izbacio iz sebe sve svoje bolje verzije, ostao je s najgorom, onom koja se nikad nikom ne ispoveda”. Sa tom verzijom, tačnije, sa njenom književnom projekcijom, pokušao sam da dešavanja i događaje iz vlastitog života sagledam na širem planu, da napišem priču koja će biti bliska čitaocima, priču u kojoj će se delimično prepoznati.

* Zbog čega ste rešili da se upustite u ovu ispovest i pred čitaocima otvorite “emotivnu crnu kutiju” života?

– “Islednik” nije puka ispovest, već roman u kojem sam izvesne događaje i prizore iz vlastitog života presložio i povezao. Smrt majke jeste trenutak kada se otvara emotivna crna kutija. Šta je roman do pokušaj da se nekoliko kadrova svakodnevice dovede u uzročno-posledični sled, da se oslobodi priča koja postoji kao što postoji skulptura u komadu neobrađenog kamena. Svako u sebi nosi nevidljivu biblioteku, hor nenapisanih romana.

* Koliko je teško iskreno opštiti sa prošlošću i njenim tragovima, mirisima, glasovima, predmetima?

– Iskrenost je kategorija koja sama po sebi u literaturi nije nikakav kvalitet. Uverljivost književnog dela zavisi o daru, o veštini da se ispriča priča koju će svaki čitalac doživeti kao blisku. Prošlost nikada nije završena, niti postoji jedna definitivna i važeća verzija. Prošlost u nama živi, i menja se kako se i mi menjamo i sazrevamo.

* Postoji li bezbedno rastojanje od životnih i istorijskih lomova, sa kog se može mirno pogledati unazad?

– Ne verujem. Jer, gde god da živite okolnosti neumitno utiču na naš pogled na svet. Kula od slonovače nije rešenje. Kakav bi to život bio ukoliko bi se živeo na rastojanju? Možemo se mi odmaknuti, ali vreme koje nam je zapalo, hteli mi to ili ne, nosi nas često mimo naše volje. Ipak, uvek imamo izbor. Ne prihvatam alibi “Takva su vremena bila” kao opravdanje za kukavičluk i licemerje.

* Saopštavate da ovaj grad i zemlja nisu više oni u kojima ste se rodili i odrastali. U šta su se pretvorili?

– Nemam odgovor drugačiji od onog koji sam dao na kraju romana. Dakle, u “Isledniku” kažem: “Svet je postao posed karikatura. Đavo je suvišan, prevara je opšte stanje. Nije ovo više onaj grad u kojem sam rođen. U međuvremenu – a to je čitav jedan ljudski vek – pretvorio se u stanište perača novca, niskih čela i mutna pogleda, plaćenih ubica, lažljivih ktitora, falsifikatora svih fela, onih, koji kupuju građevinske dozvole, izvode iz matičnih knjiga, državljanstva, diplome i molitvene doručke.

Nije ovo više zemlja u kojoj sam odrastao, već poljana gde varalice, secikese i pelivani uveseljavaju beslovesni puk. Znam, ni drugde nije bolje. Takvo mi je vreme zapalo. Stignu vekovi kada zavladaju Vandali, Huni, Vizigoti, kada se tone pod stisnutom pesnicom jednoumlja. Kada glupost zavlada, kada prostaci preplave svet. Jer, na kraju varvari uvek dođu.”

I još nešto. Varvari nemaju politički predznak. Varvari su stanje duha. Imate ga i na nacionalnim frekvencijama.

* U “Isledniku” je pored porodične priče, ispričana i priča o našem vremenu.

– U svim mojim romanima veoma su jasne vremenske i prostorne koordinate. Nisu se životi koje opisujem dešavali u stratosferi, već u veoma konkretnim gradovima, državama, političkim režimima. Moj junak povezuje dve epohe. Takvo mu je vreme zapalo, da bude svedok nestajanja jednog, i nastajanja nekog sasvim drugačijeg vremena.

* Pa kakvo je to drugačije vreme?

– Mi gde god da se nađemo imamo loše vreme. Otkako znam za sebe živimo u krizama. I kao trkači psi večno jurimo mehaničkog zeca koji nam stalno izmiče. Taj zec je ono bolje sutra koje nikako da svane. Nikada nećemo živeti bolje sve dok verujemo da neko drugi umesto nas može da nam uredi život. Ovo je vreme opšte hipnoze. Sami smo odabrali sve što nam se dešava. Slobodan čovek se razlikuje od neslobodnog, pre svega po tome što preuzima odgovornost za svoje postupke, ne zaklanja se iza drugog.

Ovo je vreme pada svih vrednosti. Turske serije su prostor bekstva. Ali, one nisu najgore što nam se dešava. Ipak su to lake droge. Rijaliti programi su heroin, potpuni poraz ljudskog u nama. Naravno, ne zbog pornografije, koja je žanr kao i svaki drugi, već zbog svih onih spodoba koje se vuku po studijima, benave se i izgovaraju besmislice. Uvek se pitam kakav je mentalni sklop gledaoca koji uživa u tim rijalitijima gde defiluje ljudski otpad. Koje profile homo sapiensa to toliko zabavlja, da usvajaju replike, i sav taj dekor prostakluka, koji im je model po kojem bi da žive svoje živote, ispražnjene od svakog smisla.

* Kako u takvom dobu prolazi knjiga, kakva je sada uloga i uticaj književnosti na naše živote?

– Ne možete očekivati da u takvom društvu književnost, i uopšte umetnost ima neku značajniju ulogu u edukaciji i svakodnevnom životu. Ne pamtim kada sam video u beogradskim pozorištima nekog političara. Eventualno dođu na premijere predstava koje u vrednosnom smislu ne odmiču mnogo od turskih serija.

Izvor: Večernje novosti

Comments

comments

Related Posts