Za roman „Islednik” Dragana Velikića je prošlog meseca dobio drugu „Ninovu” nagradu, posle „Ruskog prozora”, koji mu je isto priznanje doneo 2007. godine.

Rođen je 1953. u Beogradu, a odrastao je u Puli. U rodnom gradu je diplomirao opštu književnost s teorijom književnosti na Filološkom fakultetu. Od juna 2005. do novembra 2009. bio je ambasador Srbije u Austriji. Pisao je kolumne za „Nin”, „Vreme”, „Danas”, „Reporter”, „Status”…

Dosad je objavio deset knjiga: „Vija Pula”, „Astragan”, „Hamsin 51”, „Severni zid”„Slučaj Bremen”, „Dosije Domaševski”, „Danteov trg”, „Ruski prozor”, „Bonavija” i „Islednik”. Bavio se i muzikom. Svirao je u rok sastavima.

Živi u Beogradu u ljubavi sa Aleksandrom Glovacki, novinarkom Radio Beograda i dramaturgom. Iz prvog braka ima sina Vida (30), neurologa koji živi u Beču.

Kako počinje priča „Islednika”?

Početak ovog romana je intrigantan. Pismo o majčinoj smrti zatiče pisca u Budimpešti i ono postaje povod za otvaranje „crne kutije” zbog rasplitanja višeslojnih priča i detektivskog pronicanja u svakodnevicu vremena koje više ne postoji.

Da li u romanu pišete i o ličnim događanjima?

Da, ali ne samo u ovoj knjizi, već u svakoj pre nje. Ovoga puta sam glavnom liku dao svoje ime i prezime. Lična iskustva su gorivo za kretanje svake moje priče. Uvek se polazi od ličnog života, čak i onda kada se izmišlja. Piše se iz vlastitog iskustva.

Koji je moto ovog romana?

Jedna značajna životna činjenica da se čovek, posle ispovesti, oseća gore nego pre tog čina – jer ostaje samo sa onom verzijom životne priče koja se nikada nikome ne ispoveda. To je iz „Zlatnog runa” Borislava Pekića.

Kako doživljavate zvanične istine?

Domaća i svetska dnevna politika nas stalno zasipaju nizom informacija kojima se vrši hipnoza naroda. Zablude su neodvojiv deo života. Laž je kreativnija, pa i zanimljivija od istine. Međutim, graditi na laži, znači graditi bez temelja.

U „Isledniku” pišete i o odlasku u Pulu. Zašto?

Oba grada, Beograd i Pula, jesu moji gradovi. U njima sam proveo najviše vremena i najlepše godine života, oni su me, svaki na svoj način, formirali. Ali za razliku od Beograda, Pula ima more i mediteranske mirise.

Šta vam daje more?

Tišinu i mir. I to više u zimskom periodu. Leti mi je na moru čak i dosadno, smaraju me velike vrućine i gužve. Naravno, na drugoj strani te priče o mojim gradovima jeste Beograd. Ovaj velegrad ima i poseban šarm, o kome je, na najlepši način, pisao Pekić u „Zlatnom runu”, kao i mnogi drugi pisci i novinari. Pored Pule i Beograda, u životu su mi bili važni Beč i Budimpešta.

Gde provodite leto?

Uglavnom u Rovinju, ali, naravno, i tada svratim u Pulu, jer meni je more čista metafizika. Svi gradovi na moru su posebni. Tu mi je život lepši zato što smo i mi, naš organizam, 70 odsto voda.

Da li imate nešto ili nekog u Puli?

Ne, nemam nikoga sem Pule, a ono materijalno što sam imao to je izgubljeno u ovom prošlom ratu, koji je, između ostalog, bio i rat pljačkaša na svim zaraćenim stranama. Tajkuni u čitavom regionu su nastali na štetu srednje klase koja jedva da postoji na prostorima bivše Jugoslavije.

Šta vam je u životnom planu najvažnije…

Odluka o mestu gde ću ubuduće živeti. Po svemu sudeći, biće to, ipak, i dalje Beograd. U to me „ubedio” i Pekić, koga i sad povremeno pročitam, a u Pulu ću, kao i dosad, odlaziti ponekad na po desetak dana, kad se u tom gradu održava sajam knjiga, ili na proputovanju iz Rovinja…

… a šta u pisanju?

Od pisanja, koje traje po dve-tri godine za svaku knjigu, ovoga puta ću se odmarati malo duže. Možda i godinu dana. Nakon ove druge „Ninove” nagrade duga je lista gradova u kojima su zakazane književne večeri. Nadam se da ću od maja početi da radim na sledećoj knjizi. Biće to roman o Beogradu. U tom romanu ću se, kako sad planiram, isključivo baviti jednim segmentom Beograda, grada u kome sam dobio najvažnije znakove pored puta.

Koje pisce posebno poštujete?

To je iz ove perspektive teško reći, jer ih ima mnogo. Ali, lakše će mi biti da pomenem one koji su najviše uticali na mene. To su, u najužem izboru: Italo Zvevo, Nabokov, Kami, Bulgakov, Andrić, Crnjanski, Pekić, Kiš, Krleža, Singer… Oni su pisali knjige čija je vrednost večita.

Koliko je za pisca važan izbor profesije?

Obrazovanje je vrlo važno, ali izbor profesije nije presudan. Ima mnogo pisaca koji nisu studirali književnost. Na primer, Ernesto Sabato je bio svetski poznat fizičar, a lekari su bili Čehov, Bulgakov, Laza Lazarević…

Šta vam u kulturi posebno smeta?

Kad je naša kultura u pitanju, smeta mi nebriga vlasti. Ove godine je za kulturu odvojeno mnogo manje novca nego prošle. Nije samo sad za kulturu odvojeno manje od jedan odsto budžeta. Znam da je Siniša Kovačević, pre nekoliko godina, kao narodni poslanik, rekao u skupštini da „budžet za kulturu nije mali, već uvredljiv”. I nikom ništa. Ta priča se ponavlja iz godine u godinu.

Da li ste buntovni?

Nikada se ne mirim sa postojećim stanjem. Nije važno da li nešto zaista suštinski možemo da promenimo, mnogo je važnije ne odustati. Ako niste iskreni prema sebi, jednom ćete, neminovno, završiti na deponiji. Zato više verujem u evoluciju nego u revoluciju.

Koju osobinu posebno poštujete?

Doslednost. To je osobina onih ljudi koji vam, bez zadrške, u oči kažu ono što misle.

Svi moji pisci su za mene živi svetovi

Kako doživljavate svet oko sebe?

Moje viđenje sveta je lirsko. Volim poeziju. Moji pesnici su Kavafi, Derek Volkot, Brodski, Zbignjev, Herbert… Svi moji pisci su, za mene, živi svetovi. Sa njima komuniciram preko njihovih dela.

Autor: Slavko Trošelj

Izvor: Politika

Comments

comments

Related Posts