Ako ste pomislili da je dovoljno da napišete roman u kojem svi likovi čitaju ili, pošto je to već provaljeno, na neki drugi način održavaju duhovnost (na primer – molitvom; roman o monasima zavetovanim na ćutanje koji se po čitav bogovetni dan mole, idealno rešenje ako vam dijalozi ne idu od ruke, tako reći sigurica), da biste dobili NIN-ovu nagradu, grdno ste se prevarili. Potrebno je mnogo više od toga. Pre svega, da uvek budete na liniji koju su jasno zacrtali književni velikani koji su trasirali put za artističku ratnu akciju. I da imate izvesne zasluge za narod
NIN-ova nagrada za najbolji roman godine je nešto za šta se vredi boriti. Pored značajnog novčanog iznosa, tu je i medijska pažnja koja ponosnog laureata brzo i lako lansira u zvezdane visine književne popularnosti. Nijedna druga nagrada, kojih u Srbiji ima između 300 i 3000 (tačan broj ni Predrag Čudić nije uspeo da utvrdi, za nekim nagradama se još uvek traga), nije praćena tolikom medijskom halabukom, a broj intervjua koje nagrađeni pisac objavi tih postninovskih dana po pravilu prevazilazi ukupan broj pojavljivanja u medijima koje je imao u prethodnom spisateljskom životu. Odmah se štampa drugo izdanje romana, prodaja raste, izdavač je srećan, pisac se baškari na lovorikama, ukratko – život je lep. I to nije sve. Široko je rasprostranjena predstava da je roman koji osvoji NIN-ovu nagradu neupitna vrednost srpske književnosti, delo koje se automatski katapultira u književni kanon, odakle mu nema mrdanja dok je sveta i veka. Pisac i pre smrti biva besmrtan, i pre konačnog suda književne istorije osuđen na večnost. Na njegovom delu napajaće se buduća pokolenja, a književni poletarci učiće tajne teškog spisateljskog zanata. Kad se sve sabere, postaje očigledno koliki je teret odgovornosti na nejakim plećima NIN-ovog žirija. Njihova odluka ima dalekosežne posledice i zato pažljivo procenjuju svaki roman, dvaput mere – jednom seku, a kad najzad glasaju za svog favorita i odaberu dobitnika, još pažljivije mere svaku reč koja će se naći u famoznom obrazloženju žirija. Iako dotično obrazloženje naizgled traje kratko, tek jedan dan, i završava u novinskim arhivama, ono ipak sadrži ključne razloge zašto se neko delo kanonizuje. Ozbiljnost s kojom članovi žirija pristupaju ovom mukotrpnom poslu najbolje se vidi na primerima.
Tako, recimo, povodom dodele NIN-ove nagrade Milovanu Danojliću za roman “Oslobodioci i izdajnici” član žirija Želidrag Nikčević blagoizvoleo je izjaviti kako je Danojlić “lingvista naše tragedije” (Naša borba, 13. januar 1998). Zbunjeni čitalac neminovno mora da se zapita na koga se ova množina odnosi. Možda je Nikčević izdanak kakve vladarske dinastije, pa je reč o kraljevskoj množini. Ili se radi o tragediji samog žirija, jer je Nikola Milošević (predsednik žirija) napustio sednicu sat vremena pre proglašenja laureata, a Danojlić našao da se u romanu bavi baš stereotipom o srpskoj neslozi i tako anticipirao ovaj nemili događaj. Stvari postaju malo jasnije tek kad pročitamo saopštenje žirija u kojem, između ostalog, stoji: “Danojlićev roman podstiče na trezveno razmišljanje o srpskoj sudbini u 20. veku”. Dakle, u tom grmu leži zec, Danojlić se pozabavio srpskom sudbinom u 20. veku koja je, po memorandumskoj definiciji, tragična jer su Srbi uvek i svuda žrtve. Ta tragičnost je naročito došla do izražaja u Srebrenici jula 1995, ili u logorima Omarska, Keraterm i Trnopolje 1992. godine, ili tokom četvorogodišnjeg ubijanja Sarajeva. Ali ti motivi nisu dostojni Danojlićevog pera koje već decenijama stoji na braniku srpstva. Valjda nisu dovoljno tragični. Ako ovo nekome liči na ideološko učitavanje, neka se zapita da li bi se za nekog potencijalnog laureata NIN-ove nagrade moglo reći da je “lingvista bošnjačke/albanske/hrvatske tragedije”. Prilično nezamisliva situacija.
Sa trezvenog razmišljanja o srpskoj sudbini u prošlom veku prelazimo naglo na daleku prošlost, u svet “Semolj zemlje” gde mišljenje nije baš poželjno (“Plašim se zmije i umovanja. Zmiju umijem ubiti žitkim prutom, dići je tojagom i objesiti da visi na trnu. Znam da niko neće žaliti ako je nađe, smrdljivu. Ali, umovanje ne umijem ubiti. Pri tom mi ni prut ni trn ne mogu pomoći.” – ovako glasi jedan odlomak iz tzv. romana Mira Vuksanovića). A šta kažu gospodari institucionalne moći, poznati i kao članovi žirija: “Mitski svet, jedan bivši epski prostor sa arhajskom dubinom, krcat tragičkim simbolima, dakle, daleku izvornost i snagu same zemlje i postojanja, roman čuva i gradi u rečima i jeziku, a uskraćuje u pričama i likovima”. Eto jednostavnog recepta za pisanje romana dostojnog NIN-ove nagrade. Uzmete prostor koji je nekoć bio epski (čuvena je epska pesma “Zidanje Skadra na Semolj zemlji”), napravite u njemu duplo dno da dobije arhajsku dubinu (kad je tekst već plitak, neka bar dubina bude arhajska), tako pripremljen i produbljen prostor nakrcate tragičkim simbolima (kao što su prut, trn i tojaga) i automatski dobijete mitski svet. E, sad u tom mitskom svetu nadljudskim speleološkim naporom otkrijete daleku izvornost zemlje (zemlja je izvorna, voda je izvorska) i njenu snagu (valjda isto daleku, ogleda se verovatno u sili gravitacije), a samim tim i izvornost i snagu postojanja (pošto zemlja i njena snaga očigledno postoje). Ostaje vam samo da sve to sačuvate i izgradite u rečima i jeziku (gradeći sačuvate ili čuvajući sagradite, po ličnom izboru) i za vas nema zime, pogotovo ako ne zebete od mnogo mišljenja. I još jedna važna napomena: da biste dobili NIN-ovu nagradu za najbolji roman, uopšte ne morate da napišete roman. Dakle, ne budite naivni.
Pored podobne fabule i hronotopa, NIN-ov žiri ponekad boduje i podobne aktivnosti književnih likova. Povodom dodele NIN-ove nagrade za 2000. godinu “Sitničarnici ‘Kod srećne ruke” Gorana Petrovića, u obrazloženju žirija je stajalo i ovo: “Kod Petrovića svi čitaju, od korektora do policajca; čitanjem se održava duhovnost, uspostavljaju tajne veze između ljudi i pronalazi smisao stvari i događaja”. Na stranu sportski podatak da je čitanje trening za održavanje duhovnosti (ko čita, taj se oduhovljuje; u zdravoj knjizi zdrav duh), saznanje da delatnost kojom se likovi u romanu bave predstavlja sama po sebi prozni kvalitet zaista je epohalno otkriće. Da je kojim slučajem Rej Bredberi napisao na srpskom “Farenhajt 451”, ne bi imao nikakve šanse kod NIN-ovog žirija. Kakav je to pisac koji piše o društvu u kojem su knjige zabranjene? Dobro, to je žanrovska literatura, ali ni većina klasika ne bi mnogo bolje prošla na čitalačkoj Prokrustovoj postelji NIN-ovog žirija. A i ti takozvani veliki romani svetske književnosti, to sve nešto bože me sakloni. Raskoljnikov ubija zelenašicu i njenu sestru (umesto da uči za ispite), Ana Karenjina vara muža (umesto da se udubi u neki roman, makar ljubavni), Merso ubija Arapina (umesto da se opusti uz neku laganu literaturu), Santjago peca (umesto da čita Mihajla Pantića) itd. Ako ste pomislili da je dovoljno da napišete roman u kojem svi likovi čitaju ili, pošto je to već provaljeno, na neki drugi način održavaju duhovnost (na primer – molitvom; roman o monasima zavetovanim na ćutanje koji se po čitav bogovetni dan mole, idealno rešenje ako vam dijalozi ne idu od ruke, tako reći sigurica), da biste dobili NIN-ovu nagradu, grdno ste se prevarili. Potrebno je mnogo više od toga. Pre svega, da uvek budete na liniji koju su jasno zacrtali književni velikani koji su trasirali put za artističku ratnu akciju. I da imate izvesne zasluge za narod. Ukratko: gde god nađeš zgodno mesto, tu srpstvo posadi, a žiri je blagorodan, pa će da nagradi.
Piše: Tomislav Marković
Izvor: e-novine
