Oduvek sam krivio Franca Kafku jer me je ostavio na cedilu. Ne zbog nedovršenih priča i romana koje je za sobom ostavio, već zbog fantastičnog, a ograničenog opusa. Ne postoji stvar kao što je previše se puta okretati ovom autoru. Vraćajući mu se uvek sam otkrivao neke nove detalje, priče, uglove posmatranja i čitanja. A, opet, ponekad bih poželeo nešto novo. Nešto, kako bi to trgovci knjigama rekli, „kafkijanski“. Nikada me nije zadovoljavalo ono što su pod ovom firmom nudile izdavačke kuće. Vremenom je izraz „kafkijanski“ u svetu izdavaštva za mene postao simbol bledih kopija koje nisu ni nalik originalu. Valjda će i pisci jednom shvatiti da nije dovoljno staviti u priču neki zamak ili bubu da bi delo bilo „kafkijansko“. Vremenom sam počeo da mislim kako je „kafkijanski“ izraz namenjen samo za Kafkina dela. Kao da je samo Kafka uspevao da dosegne tu „kafkijansku“ atmosferu.

Onda sam, sasvim slučajno, obratio pažnju na zbirku priča Prodavnica tajni italijanskog autora Dina Bucatija koju je nedavno, u prevodu Cvijete Jakišić, objavila izdavačka kuća Laguna.

Nije da sam baš odmah pomislio da je u pitanju „kafkijansko“ delo (niti su mi natpisi na koricama tako nešto sugerisali). Odavno sam odustao od takvih očekivanja. Međutim, kako su se priče nizale jedna za drugom polako se u meni rađala misao da me neke stvari u ovim pričama podsećaju na nekoga. Odmah sam znao i na koga.

Nije u pitanju kopija Kafkinih dela. Očito nije u pitanju još jedan bedan pokušaj nekog autora da kopira slavnog praškog pisca. Priče Dina Bucatija originalne su i neponovljive u svakom svom segmentu (očit je određeni uticaj Poa, Gogolja, Kiplinga, Mana, Dikensa, Konarda, pa i samog Kafke). Nema tu ničega „kafkijanskog“, a opet….

Nazovimo ih „bucatijevskim“ pričama prepunim „bucatijevske“ atmosfere. Pod „bucatijevskim“ možemo smatrati priče pisane na sasvim originalan način sa autentičnim autorskim pečatom, ali koje na trenutke asociraju na nešto što bi, daleko manje neurotični, Kafka napisao.

Ko je, zapravo, taj Dino Bucati? Rođen je kao drugo od četvoro dece u uglednoj porodici na severu Italije. Majka mu je bila veterinar, a otac profesor međunarodnog prava. Od malena je mali Dino pokazivao sklonost ka crtanju, pisanju i… planinarenju. Budući da je rođen u porodičnoj vili podno Dolomitskih Alpa gde je, tokom njegovog detinjstva, porodica Bucati provodila svaki vikend Dino je mogao da razvija svoju strast ka planinarenju. Kasnije su ove planine našle mesto u njegovim književnim delima.

Otac mu je preminuo od raka pankreasa kada je malom Dinu bilo svega četrnaest godina. Dino je bio ubeđen da će i sam skončati od iste stvari. Pokazaće se da je u pravu.

Uprkos tome što je želeo da studira književnost, iz poštovanja prema porodičnoj tradiciji, Dino Bucati upisuje i završava pravni fakultet, ali nikada nije radio kao pravnik. Umesto da, kao pravnik, bude živ zakopan i zaboravljen ispod tona prašine, Bucati je odlučio da ostane upamćen kao besmrtni pisac, novinar, pesnik, dramaturg, dečiji pisac, strip autor, dizajner kostima za pozorište, autor libreta za opere i izuzetan slikar. Zaposlio se u novinama „Korijere dela sera“ gde je ostao do smrti.

Čak i kada je njegova književna slava (i broj književnih nagrada koje je dobio) nadvisila novinarsku i dalje se predstavljao kao novinar. Sa druge strane znao je da kaže kako je on slikar koji ima dnevni posao novinara. Iako se proslavio kao ratni dopisnik tokom Drugog svetskog rata Bucati nije voleo buku i glasne gomile ljudi. Bio je usamljenik koga je povučena priroda vukla… prirodi. Uvek se vraćao svojim Alpima. Porodična vila ga je čekala i on joj se uvek vraćao. Prvi roman napisao je u dvadeset i sedmoj godini bez namere da ga objavi. Cilj mu je bio da shvati koliko je težak zadatak uobličiti jednu ovakvu priču.

Proslavio se romanom Tatarska pustinja koji je napisao nakon povratka iz rata, dok je za priče dobijao brojne književne nagrade.

Tako smo se opet vratili početku i Bucatijevim pričama. Priče su metaforične, simbolične, nadrealne, apsurdne, satirične, dvosmislene, gotične, alegorične, mučne, gorke, duhovite… Ono što od svake priče možete da očekujete jeste… sve!

Takođe je zanimljivo da, bez obzira da li su priče na više ili na svega jednoj stranici, gotovo posle svake morate da odložite knjigu sa strane i prepustite se mislima. Ne napornom mozganju o smislu i poruci priče, već više nekoj vrsti „misaone meditacije“ o pročitanom. Autor nas svojim pričama tera da se prepustimo svetu i atmosferi koju je stvorio i da u sopstvenim mislima još (najmanje) jednom preletimo (ili da na javi odsanjamo) ono što smo upravo pročitali. Bucatijeve priče deluju na naše umove na nekom drugom nivou u odnosu na Kafkine.

Možda zato što nam Bucati, za razliku od Kafke, uvek nudi neku vrstu nade, spasa, neku zagledanost u (bolje) sutra koje možda, negde, ako baš budemo imali sreće i postoji i koje nas čeka. Nikako ne možemo zamisliti Bucatija da se jednoga dana probudi kao buba jer njegov svet koji stvara u svojim delima jednostavno nije svet buba i krtica. Međutim, razigrana mašta i duh njegovih dela nas približava jednom drugom fantastičnom autoru, a to je izvesni Argentinac, organima gonjenja poznat i kao drug Borhes. I dalje ne bi trebalo porediti ova dva autentična autora, ali je to nemoguće i sasvim nepotrebno. Usudio bih se reći da, ako već moram da upoređujem i svrstavam, onda bih Dina Bucatija stavio na mentalnu policu negde između Kafke i Borhesa.

Ono što je sigurno jeste da ću se rado vraćati stvarnoj polici i mestu gde sam smestio zbirku „Prodavnica tajni“ jer je me je magija Dina Bucatija opčinila i poželeću da joj se prepustim još mnogo puta.

Piše: Milan Aranđelović

Comments

comments

Related Posts