Kako bi izgledalo kada bi Ju Nesbe, čuveni norveški pisac trilera, radnju nekog od svojih romana smestio u Srbiju? Kako bi se Hari Hule snašao u Beogradu? Čini se da je svojevrsni odgovor na ova pitanja pokušao da pruži srpski književni i filmski kritičar i pisac Đorđe Bajić u svom novom romanu Smrt u ružičastom.
U pitanju je Bajićev četvrti roman, treći krimić koji kao protagonistu ima glasovitog policijskog inspektora Nikolu Limana, ta domaća verzija Harija Hulea, a prvi koji je objavila Laguna. Zanimljivo je da je Bajićev prvi triler Žuta kabanica, glasovima publike, pobedio na takmičenju za najbolju koricu koje je organizovao magazin Bookvar.
Nikola Liman se nalazi pred najvećim izazovom u svojoj karijeri. Odnosno pred tri najveća izazova. Prvo, mora da se reši problema sa alkoholom (i, posledično, sa mamurlukom), da se postara da mu Jadranka, ljubav njegovog života, oprosti još jednu prevaru, kao i da reši slučaj ubistva Ivane Ružić.
Međutim, Ivana Ružić nije obična žrtva. U pitanju platinasta i, u velikoj meri, plastična plavuša, svojevrsna otelotvorena Barbika koja živi, odnosno koja je živela, svoj ružičasti san u svojoj ružičastoj kući na Dedinju. Ivana je svoj put ka Barbi-svetu započela u rodnoj Jagodini gde bi bila osuđena na sporo umiranje koje se ovde često meša sa životom, da veoma rano, baš negde usred onih devedesetih, nije krenula trbuhom za kruhom u Beograd. Tamo je započela tipičan život lepotice koja osim svog tela nema mnogo šta drugog da ponudi. Srećom po nju, nije završila na ulici već je svoju delatnost mudro usmerila ka probranoj klijenteli. Isprva je to bio izvesni Toza Zemunac, vođa jednog od gomile kriminalnih klanova, da bi na kraju svoju sreću pronašla u zagrljaju Vidoja Vida Koraća, mračnog tipa koji je bio dovoljno vispren i povezan sa službama bezbednosti i svetom politike da bi, ubrzo nakon čuvenog Petog oktobra, iz najcrnje i sive prešao u belu zonu i postao jedan od najuglednijih biznismena (sa prošlošću o kojoj se nije pričalo, niti se ona istraživala).
Činilo se da je brak sa bogatašem Ivani Ružić doneo sve što se novcem može kupiti. I to je tačno. Ali novac ima svoju cenu. Cenu koju je Ivana jedno vreme plaćala da bi se na kraju ipak odlučila za razvod. Od bivšeg muža konačno je dobila lepu ružičastu kuću o kojoj je oduvek maštala i dovoljno novca da ne mora da radi, a oko sebe je okupila mali kružok prijatelja. Ipak, nema razvoda od mafije, a i prijatelji su, svako ko je čitao krimiće Agate Kristi to zna, potencijalna opasnost. U noći tokom proslave njenog četrdeset i četvrtog rođendana neko je ubio Ivanu Ružić. Svi su osumnjičeni. Na scenu stupa Nikola Liman i njegova svita malobrojnih prijatelja i mnogobrojnih neprijatelja.
Smeštajući radnju svog romana u današnji Beograd, Bajić je dobio priliku da progovori o svim anomalijama savremenog srpskog društva. Tu su tabloidi, novinari koji (ne) pišu po naredbi i diktatu, podmićeni političari, korumpirani policajci, sumnjivi biznismeni koji nesumnjivo finansiraju kako vladajuće tako i opozicione stranke… Sve ono što mi, obični ljudi, ne živimo, već nekako preživljavamo.
Ono što Bajića izdvaja ne samo od domaćih već i stranih pisaca krimića jeste njegova izuzetna posvećenost delu, stručnost i poznavanje jezika žanra. Što se toga tiše svaka Bajićeva knjiga može poslužiti kao udžbenički primer dobro napisanog krimića. Ako želite da naučite kako se piše dobar triler, onda čitajte Đorđa Bajića. Svi koji vole dobar triler znaju koliko je teško naći kvalitetnu knjigu. Većina knjiga ovog žanra je pisana veoma površno, naivno, kratkim rečenicama, pojednostavljenim jezikom, svedenim stilom i jednodimenzionalnim likovima. Kod Bajića to nije slučaj. On čak i sporednim likovima daje živost i životnost, a to radi na veoma znalački i vešt način da ne uspori radnju ili da ne postane dosadan.
Takođe je u ovoj knjizi zanimljiva i reprezentacije kvir elemenata kojima Bajić nije kalkulisao ubacujući ih čisto radi političke korektnosti. Ne. Bajić je LGBT+ motive duboko integrisao u samu srž i poentu priče. I sve to, kao i sve ostalo u romanu, deluje suptilno, nenametljivo i prirodno.
Čuveni pisac i prevodilac Goran Skrobonja na naslovnici ove knjige Bajića naziva srpskim Nesbeom. Načelno se mogu složiti sa ovom izjavom, vidi se da Bajić jeste koristio neke elemente Nesbeovih knjiga kako bi se približio ovom autoru. Čini se i da je u odnosu na prve dve knjige sa inspektorom Limanom (Žuta kabanica i Jedno đubre manje, obe objavljene u izdanju Čarobne knjige) u ovoj poslednjoj autor još više istakao neke elemente kako bi njegova knjiga što više zaličila na dela svog norveškog parnjaka.
Međutim, usudio bih se reći da je ovo poređenje na Bajićevu štetu, jer je, makar kada je naša publika u pitanju Bajić bolji od Nesbea. Životniji je, stilom često bogatiji, a što se tiče Srbije i aktuelniji i našoj čitalačkoj publici tematski bliskiji.
Smrt u ružičastom je knjiga kojom bi, da ima malo više sluha za objavljivanje u inostranstvu, Srbija mogla da se takmiči sa najboljim svetskim autorima. U pitanju je roman koji može stojati rame uz rame sa delima svetskih velikana.
Piše: Milan Aranđelović
