Pesnik je imitator
Uočava životne obrasce
Pa slike svojim pesmama prikazuje

Teško je razumeti
Šta je pesniku važnije
Poezija ili čovečanstvo?

(iz ‘Portret pesnika’; Zalog drevne generacije, 2004)

Moj pradeda je bio uspešan političar, a istovremeno i porodični čovek, krajnje boemskih stremljenja. Tokom britanskog kolonijalnog perioda postao je predsednik lokalnog saveta. Bio je najviši čovek u kraju. Ako bi mu neko slučajno zaboravio ime, mogli su pred bilo kim da ga spomenu naprosto kao najvišeg čoveka. Na nesreću, umro je prerano, ostavljajući za sobom ogroman dug, ženu i troje maloletne dece. Najmlađi sin je kasnije izvršio samoubistvo. Njegova supruga, dinamična dama, dugo se borila da preživi sa svojim sinovima, ali je na kraju uspešno otplatila sve dugove. Lekcija koju su sve buduće generacije u našoj porodici dobile bila je da niko ne treba da se upušta u politiku. Tu sam priču saznao od svoga oca.

Dok sam bio dečak želeo sam da budem mnogo toga, ali nikad nisam hteo da idem u školu. Na kraju sam se, Bogu hvala, ipak školovao. Tokom dečaštva, zamišljao sam da bih mogao da živim svoj život onako kako je to činio moj otac, zemljoradnik po izboru. Kasnije sam odustao od lojalnosti detinjoj imaginaciji. Hteo sam da budem inženjer ili političar, potom i advokat. Nakon određenog vremena, shvatio sam da politika ili pravna karijera ne bi trebalo da predstavljaju moj životni put.

U stvari, tragao sam za nečim što bi mi omogućilo suverenitet misli i slobodu imaginacije. Muzika bi mogla da dođe u obzir, verovatno kao opcija broj jedan. Ali nisam umeo da pevam. Slikanje takođe, kao moja sledeća opcija. Ali nisam se snalazio u crtanju, ni u detinjstvu, a ni kasnije. U ovom kontekstu, osetio sam da bi pisanje moglo da bude moj izbor, jer sam do tad već naučio da čitam i pišem. Onda sam se suočio s pitanjem zarađivanja za život. Odavno se zna da u Bangladešu niko ne može da živi samo od pisanja, ukoliko ujedno ne poseduje i neki drugi izvor prihoda. Na svu sreću, Rabindranat Tagore je bio sin zemljoposednika. Njegova je porodica sakupljala porez u ime britanskog kolonijalnog režima u Bengalu (Bangladeš sa Zapadnim Bengalom).

Dopustite mi da vam ispričam još jednu priču. Pre nego što sam emigrirao u Švedsku na ručak su me pozvali dvojica prijatelja, Francuz i Bengalac, koji su radili u Francuskoj alijansi u Daki. U to vreme bio sam i redovan student i zaposleni novinar.

Moj prijatelj Francuz upitao me je šta nameravam da budem u životu.
Odgovorio sam mu da nameravam da budem nezaposlena osoba.
Obojica su to primila s iznenađenjem. Potom su me upitali kako je to moguće.
Uzvratio sam im da to baš i nije moguće. Moja ambicija je stoga da budem “počasna nezaposlena osoba”.
Nastavili su: “Šta to znači?”

To znači da sam u prilici da platim stanarinu i druge životne troškove poštenim putem, ali da ujedno uopšte ne zavisim od redovnog zaposlenja. Tako bih bio u stanju da iskoristim sve vreme za bilo šta što želim da činim ili proizvedem; imao sam na umu svoje čitanje i pisanje. Koncept postaje razumljiv ako se poslužim frazom ‘pisac u rezidenciji’.

“Da, tako je”, složili su se.
Bila je to samo kapriciozna pomisao, ništa ozbiljno.

Prošlog meseca, jedne su me švedske novine upitale šta nameravam u životu. Odgovorio sam im da nameravam da preživljavam i tako guram dalje. To je život. Nedavno sam pročitao fejsbuk status poznanika koji je odavao poštu svojoj mladoj prijateljici koja je izvršila samoubistvo. “Šta si to učinila, luda moja sestro? Znam da imamo toliko razloga za nezadovoljstvo. Samoubistvo može delovati kao izlaz. Ali budi uverena da po smrti zauvek gubimo ovaj život. Prihvati ga stoga onakvim kakav jeste, kao bojno polje, i daj sve od sebe da preživiš.”

To je život. Život je piščeva škola. Krajnji smisao pisanja jeste da ogoli istinu. Tvoja istina je tvoj život. Život je prilika. Svaka životna situacija je lekcija bez obzira na to da li je prijatna ili bolna. Čak i zatvor predstavlja sreću za pisca. Istina je poput sunca. Nije moguće potpuno joj se približiti. Danski filozof Sjeren Kjerkegor je to primetio. Ja to razumem. Ukoliko se približiš suncu rizikuješ da opečeš ruke; to je cena provokacije. Provokacija je ogoljivanje istine. Izazivaj moćne, a ne slabe. Ne zastupaj bogate, već siromašne; bori se za žrtve; pevaj jednakosti. Ukoliko želiš da se suočiš s istinom, naći ćeš je tu. Ljudsko dostojanstvo, takođe, u istom prostoru gde i saosećanje. Društvena harmonija tu cveta. Zapamti da moraš da budeš iskren prema sebi ukoliko želiš da budeš pisac. Pisanje predstavlja pogrešan životni izbor ukoliko te interesuje materijalni prosperitet. Biti pisac znaći biti diktator bez moći. Pisanje je glup životni izbor. Veliki pisac je velika budala. Zavidim svim tim glupim talentima. Odajem im počast. Oni napuštaju školu kao što je to učinio Rabindranat Tagore, ali i mnogi drugi poput njega. Ovo ne znači da te ohrabrujem da i sam napustiš školu. Ali ako se to u tvom životu dogodi dok juriš da postaneš pisac, naprosto prihvati to.

Biti pisac znači biti zreo pojedinac. Od početka do kraja tvog pisanja jedno se jedino delo prostire kroz čitav tvoj život. Uzeta zajedno, sva tvoja dela predstavljaju putopis. A život je za pisca putovanje.

Pisce smatraju zaštitnicima jezika. Bez žive književnosti, jezik ne može da opstane. Bez živih pisaca, književnost nije u stanju da raste. A nema drugog načina osim da se piše na maternjem jeziku. Jezik je reka, pisanje je tok.

Kao pisac, možda proizvodiš prozu, poeziju, dramske tekstove, pripovetke, romane i tako dalje. Generalno uzev, svo pisanje jeste poezija. Od suštinske je važnosti izreći ono što ti je na umu. Da bismo to učinili, koristimo različite forme izraza. Počevši od najmanje forme poput “haikua” pa sve do romana ili epa, svako pisano delo ima svoj početak, sredinu i kraj. Svako delo ima svoju priču i svoju slikovitost.

Što se tiče dijaloga, bez obzira da li se on odvija u dramskom tekstu ili prozi, neophodno je ispoljavanje kontradikcije, bez ozbira da li je tu reč o bezbolnom ili o bolnom stanju. Bezbolna kontradikcija predstavlja komediju, a bolna tragediju – to sam naučio od Serena Kjerkegora. U tom smislu, pisanje je slikanje. Sve su to posledice onoga što se događa u tvom umu. Pisanje je ispoljavanje onoga što ti je na umu. Pisanje je ljubavna poruka vremenu. Pisanje je gledanje.

Pisanje je tvoja navika. Pisanje je arhiva tvojih bolova i zadovoljstava zarad istine i lepote. Ne dopusti da tvoja priča ostane neispričana po tvojoj smrti. Primarni kapital pisca su olovka, papir i sloboda imaginacije. Jedina teorija pisanja koju poznajem: nikada ne prestaj s čitanjem, nikada ne prestaj s pisanjem.

(Sa engleskog preveo: Vladimir Arsenijević)

Anisur Rahman (1978) je pisac, pesnik i esejista poreklom iz Bangladeša. Poslednjih godina on živi u švedskom gradu Upsali. Studirao je bengalski i engleski jezik, književnost, istoriju, film i studije drame na Univerzitetu u Daki i Univerzitetu u Stokholmu. Debitovao je 2003. zbirkom pesama Empty Glass. Tokom meseca jula gost je Krokodilove rezidencije za pisce u Beogradu. Bangladeš je napustio pre šest godina nakon što je, zbog svojih otvorenih sekularističkih stavova, primio niz pretnji od radikalnih islamističkih grupa. Da ove pretnje nisu bile samo prazne reči dokaz je nemila sudbina njegovog kolege, bangladeškog blogera Anande Bižua Daša koji je, nakon što su švedske vlasti odbile njegov zahtev za šengensku vizu, na smrt posečen mačetama na pragu svoje kuće. Počinioci ovog zločina do danas nisu uhvaćeni i predati zakonu.

Poezija Anisura Rahmana duguje tradiciji koju su uspostavili klasični bengalski pesnici poput legendarnog Rabindranata Tagore, ali i nama nešto manje poznatih ali za bengalsku kulturu gotovo jednako važnih pesnika poput Kazija Nazrula Islama i Mišela Madhusudana Dute. U gotovo klasičnoj formi, on predstavlja savremenu umetnost Bangladeša u najboljem mogućem svetlu.

Izvor: Glif

Comments

comments

Related Posts