Rukopis nađen u Saragosi je veoma neobična knjiga koja je svojim čudnovatim sadržajem oduvek privlačila kreativne umove. Tako su se u nju kleli Luis Bunjuel, Martin Skorseze, Frensis Ford Kopola, Nil Gejmen, Salman Ruždi…
Priča o tome kako je Rukopis uopšte pronađen i kako je došao do publike je neobična, ako ne i neobičnija, od same knjige. Možda i od priče o životu njenog autora Jana Potockog.
O životu Jana Potockog možete čitati u ovom tekstu: Jan Potocki – pisac koji je postao vukodlak
Sve je započelo, početkom 19. veka, tokom rata između Francuza i Španaca. Napoleon je sarađivao sa španskom vojskom kako bi osvojio Portugaliju. Međutim, ubrzo je uvideo da, o istom trošku, može da pokori i Španiju. Francuska je okupirala severoistočne delove Španije, ali nije bila spremna na ogroman otpor i niz pobuna španskog naroda.
Najkrvavije borbe bile su u Saragosi, starom gradu zaštićenom sa dve reke i dva srednjevekovna zida.
Španci su, tokom leta 1808. odbili niz francuskih napada, nakon kojih su se ovi povukli. Ispostaviće se samo da bi obnovili trupe i da bi se tokom zime vratili sa šezdeset opsadnih topova. Nakon mesec dana bombardovanja i bolesti koje su kosile ljude na obe strane, odbrana je najzad probijena i borbe su se prenele na gradske ulice. Sve je bilo gotovo 20. februara. 1809. godine kada su se Španci najzad predali. Od prvobitnog garnizona koji je brojao 32.000 ljudi preostalo je nešto više od osam hiljada njih.
Saragosa je bila u ruševinama. U sporazumu predaje stajalo je da će grad biti pošteđen pljačke, ali neki incidenti se ipak dešavaju.
Tako je jedan francuski oficir, lutajući gradom, naleteo na kuću koja spolja nije ostavljala utisak da je opljačkana. Nadajući se plenu, oficir je ušao i tamo je, ipak, video da je sve što je vredno nestalo.
U kući je primetio neke sveske, prepune rukopisa na španskom jeziku. Francuz pomalo razume španski jezik. Dovoljno da shvati da je u pitanju dnevnik mladog španskog oficira koji na svom putu nailazi na razbojnike, aveti, kabaliste…
Želeo je da malo „odmori mozak“ od vojnih stvari, te je pomislio da će mu čitanje ovog dnevnika skrenuti pažnju sa užasa rata.
Nešto kasnije francuski oficir sa svojim odredom napušta Saragosu. Međutim, njegova četa se malo odvojila od glavnih trupa. To su iskoristili Španci da ih zarobe. Zarobljenim vojnicima i oficirima oduzimaju svu imovinu. Francuski oficir moli da mu ostave, makar, rukopis koji je našao. Njegovo ponašanje izaziva sumnjičavost kod vojnika, koji žele da se o tome posavetuju sa svojim kapetanom. Čim je pogledao rukopis bila mu je jasna vrednost rukopisa. Naime, video je da je zapise načinio njegov predak.
Francuski oficir mu je ispričao kako je došao do rukopisa. Kapetan ga poziva u svoju kuću. Tamo su ga lepo ugostili, nakon čega je Francuz tražio od Španca da mu rukopis prevede na francuski jezik. Ovaj je to učinio, a onako kako je govorio, tako je Francuz zapisivao. Ono što je zapisao danas je poznato kao Rukopis nađen u Saragosi.
Ovo objašnjenje se nalazi i u predgovoru Rukopisa. U pitanju je, zaista, izuzetna priča. I u potpunosti je izmišljena. Druga opsada Saragose se zaista dogodila, ali priča da je francuski oficir našao neke sveske pisane na španskom…? Čista izmišljotina.
Postoji dosta teorija o tome zašto je Jan Potocki izmislio ovu priču o poreklu svoje knjige. Jedna teorija smatra da je, pošto i sam tekst odiše misterioznom i mističnom atmosferom, ovo odličan uvod u celu priču.
Neki, opet, misle da je Potocki na ovaj način želeo da izbegne cenzuru. Cenzura je u to doba bila ozbiljna, a u knjizi je bilo dosta toga što bi moglo da se nađe pod njenim okom – politička i verska satira, okultizam, seks, preljuba, zavođenje…
Možda se Potocki bojao da će dospeti u neke probleme sa zakonom, te je pomislio da se laške izvući sa pričom kako to i nije on napisao, već, eto, neki francuski vojnik. On je samo našao taj prevod i to je to.
Ono što je impresivno jeste da je i istinita priča o Rukopisu neobična poput ove izmišljene.
Umesto da se vratimo u davnu prošlost, u vreme neposredno nakon smrti poljskog grofa, svratićemo u malo skoriju istoriju.
Rukopis zaista jeste pronađen, ali ne u Saragosi za vreme francuske opsade, već u Nacionalnom arhivu u Poznanju i to 2002. godine. Tamo su Fransoa Rose i Dominik Trijeri pronašli delove Rukopisa koji do tada nisu bili poznati.
Ti rukopisi bili su u prepisima na hartiji sa datiranim vodenim žigom. Ovo je dovelo do ideje koja do tada nikome nije pala na pamet. Naime, postoji mogućnost da ovo nisu samo „ispušteni“ delovi romana, već da postoje dve sasvim različite verzije knjige.
Rose i Trijer započeli su pravu detektivsku potragu. Prvo su sastavili spiskove mesta gde bi se mogli naći rukopisi. Onda su počeli svoju potragu koja se odvijala u petnaest zemalja. Tragali su arhivama Jana Potockog koje se nalaze kod njegovih potomaka, analizirali istorijate fondova, tragali po arhivama širom Evrope.
Nailazili su na delove Rukopisa u privatnim kolekcijama, u arhivima koje se čuvaju u Madridu, Parizu, Krakovu… Pronašli su i prepise koji nisu bili klasifikovani pod imenom Potockog i zato raniji istraživači nikada nisu naleteli na njih. Srećna okolnost je bila što je Potocki pisao na engleskoj hartiji koja nosi vodeni žig sa godinom proizvodnje tako da su, uz identifikovanje rukopisa prepisivača, kvaliteta mastila… dva istraživača uspela da rekonstruišu vremena i etape nastajanje i nestajanja Rukopisa.
Na kraju je potvrđeno da zapravo postoje dva sasvim različita Rukopisa koji reflektuju različite filozofske stavove i poruke autora.
Postoje dva romana pod istim imenom i oba su autentična. Rukopis nađen u Saragosi (1804) i Rukopis nađen u Saragosi (1810). Ove dve verzije prvi put na srpskom jeziku, u prevodu Aleksandre Mančić, objavio je nedavno Službeni glasnik tako da i čitaoci u Srbiji mogu da biraju da li će čitati vedriju (prvu) ili mračniju (drugu) verziju.
Više od dva veka nakon što je napisan, nakon što SU NAPISANI, Rukopisi su sada u celovitim tekstovima koji mogu da se čitaju jedan za drugim, ili naporedo, uz upoređivanje i svakako veliko uživanje.
Kako je došlo do toga da se ova dva Rukopisa prvo razdvoje, da bi se tek dva veka kasnije ponovo „spojila“ u dve različite knjige? To je priča koja nas vodi iz Lajpciga i Pariza do Rusije za vreme Oktobarske revolucije, te preko Nice čak do argentinskih pampi. I ako su se filmadžije, preko filmova, zainteresovali za ovu izuzetnu knjigu (sada već možemo reći i knjige)?
Ove dve priče zaslužuju poseban tekst ili, prigodno, dva sasvim različita.
Piše: Milan Aranđelović
